Prošli su proljetni školski praznici. Prvi je školski dan. Zvonko vodi rad go-sekcije. Mladen mora na terapije. Došla su samo petorica. Neki su možda zaboravili na go. Lako se to desi kada je proljeće i to lijep sunčan proljetni dan. Četvorka ipak nije dopustila da nešto drugo zamjeni go. Evo ih ovdje spremnih za nadmetanje crnim i bijelim kamenčićima. Uz njih je ovaj puta i jedan novi dječak. To je Borna Sočanac iz 3.d razreda. Njemu je ovo prvi puta na gou.
Trojica kyueva i jedna 5. interna su igrali mali turnir svak sa svakim na 13x13. Partije su bile uz prednosne kamenčiće i to tako da se davala prednost po razlici u kyuevima podjeljena sa 3.
Pogledajmo današnji redoslijed nadmetanja učenika.
1. Tin Jandriš , 3.d razred, 21. kyu, 3+ 4+ 2+ 3 boda
2. Matija Vlahović 3.a razred, 23. kyu, 4+ 3+ 1- 2 boda
3. Marko Barišić 3.d razred, 24.kyu 1- 2- 4+ 1 bod
4. Marko Marić-Blakić 3.d razred, 5. interna kategorija 2- 1- 3- 0 bodova
Tin je ponovo pokazao da je najjači u ovoj generaciji. Pobjedio je sve protivnike. Svima je davao prednost od jednog ili dva kamenčića. Zainteresirao se za odlazak na turnir u Bledu. Ipak, još se čeka privola roditelja.
Matija je bio drugi, a Marko Barišić treći. Marko Marić-Blekić, kao jedina interna kategorija na ovom turnirčeku, je četvrti. Poredali su se točno prema kategorijama.
Borna nije bio besposlen. On je čak možda i najviše radio tijekom trajanja rada go-sekcije. Shvatio je osnove igre. Sjeća se on i onog prvog školskog sata predstavljanja goa u razredu jesenas.
Tijekom rada stigao je i Mladen (moja malenkost). Upoznao sam se s Bornom. I red je; ta on je novi. Odigrao sam s njim jednu partiju. Bila je to zanimljiva partija s puno razgovora.
'Koji ti je cilj, Borna, u ovoj partiji?', pitam ga.
Malo me zbunjeno gleda. Nezna što mislim, pa ga ohrabrujem: 'Pa, kaj bi htel? Pobjediti?'
'Da.', će on kratko.
'Dobro. Viš to je ok odgovor. Po njemu možemo dalje razgovarati.', usmjeravam ja njegovo razmišljanje.
Nastavljam dalje pitanjem:'A kaj ti treba da pobjediš?'
'Da zarobim jedan kamenčić.', će on znalački.
'Super, sad je sve jasno. Treba još samo to i napraviti. Kak buš to napravil? Pogledaj na ploču.'
Gleda u ploču i razmišlja. 'Neznam kak, Kaj da igram?'.
'Iskren odgovor. To cjenim. Sad je situacija malo jasnija. Lepo je kad iskreno i točno odgovoriš. Ja ti onda, kak učitelj goa, mogu reči kaj i kak delati, jer već bolje vidim tvoj problem. Pogledaj kamenčiće na ploči. Jesi kad lovil kokoš? Zamisli da je moj kamenčić kokoš.' Tak ja njemu pripovedam, da bi bolje mogel se uživeti. Ni lako loviti kamenčiće, al kokoš je već nekaj konkretnoga. Naravno, bilo je odmah smijeha i od ostalih u učionici i odmah su počeli razni primjeri kak je ko lovil kokoš. Najglasniji je bio Marko Marić-Blekić. Tu u našem Goričkom kraju su kokoši normalni stanovnici.
I priča Borna kak bi on ulovil kokoš. Da bi mi objasnil se poslužil kamenčićima. Je zel beli kamenčić kak kokoš, a crne kak nekakvu ogradu i pripoveda:' Dojdem z ove strane, a tu je kut i onda kokoš nema kud.'
'Ma, super Borna. Pa ti si već sad dobar go-igrač. Tak trebaš vloviti i moj kamenčić. Taj moj kamenčić nebu bežal po ploči, nek bum ja mogel dodavati nove i ko da tak bežim, a ak imaš okolo plotove nebum imal kam pobegnuti.' Vidim kak se pale lampice kod Borne.
Sad već Borna vidi gde bi kokoš na ploči trebala biti da ju lako vlovi, al ja tam nisam kamenčića del. 'Čuj Borna, ja to znam i zato ti nisam htel tak deti kamena. Nisam lud da dojdem kak kokoš u tvoje dvorišće.' Vidi Borna da ja znam kaj delam, ali i njemu je sad toga dost jasnije. Da da, dvorišće je važna stvar u ovoj igri.
'Znači da ni dobro dojti u tuđe dvorišće. Tam se lako nastrada, kak kokoš kaj nemre pobeći. Al kak bum ja vama zareobil taj jedan kamenčić kad vi nećete metnuti ga u moje dvorišće?'
'Pamet u glavu. Vidiš da je ploča točno takova kakva je i broj sjecišta je na njoj uvek jednak. Igramo svaki po jedan kamenčić. Jel tak?'
'Je.', prati on mene.
'Onda idemo graditi dvorišća, pa ko zgradi veće, nebu moral metati protivniku nek sebi u dvorišće, a protivnik bu prvi moral dojti k tebi, a onda ga buš lako vlovil, kak kokoš. Kužiš?'
I tak smo nas dva počeli igrati pravi go i to na prostor. Čuli su to i drugi i mislim da im je i njima nekaj postalo malo jasnije.
Borna je rekel da bu dolazil i ubuduće, a ja sam mu rekel svoje mišljenje, da bi on mogel biti jaki go-igrač. Zna skužiti stvar i iskren je u iznošenju svojih misli. Učitelju je to jako važno. Bu nekaj z nas. Osobno mi se jako dopada ova mala grupa zainteresiranih u Kumičiću. Bilo bi ih i na drugim školama, al nažalost, ne mogu to sve. Već me polako i zdravlje tera na neke druge aktivnosti.
Idemo prema doma Zvonac, Borna i ja. Borna je sa Coblje, pa ide dio puta s nama.
Slijedeći ponedjelak je opet Zvonko voditelj sekcije, jer ja sam opet na terapiji, ali čim završim evo me u školi.
Pripremio bl. Muradenu – Luzer