Bljesnulo je svijetlo. Pojavili su se Lucasovi roditelji i moja mama. Ja sam zaplakala kad sam ugledala mamu. Ne znam zašto, samo sam zaplakala.
Mama: „Što je, dušo?” Rekla je prilazeći mi.
Ja: „Mama…” Jedva sam izustila plačući.
„Ja… Vidjela sam… tatu.” Ona je otvorila usta, ali ja sam dodala: „Živog.”
Nije znala što bi mi rekla. Pogledala je Lucasove. Oni su sa žaljenjem gledali u mene. Lucas me je držao za ruku. Bila sam mu zahvalna na tome. Mama je rekla da je vrijeme da saznam istinu.
Ja: „Mama… Sve znam. Tata mi je ispričao.”
Mama: „Znači, razgovarali ste. Što ti je rekao?”
Lucas: „Čekajte. Zar ne vidite da je još u šoku? Pustite je da se smiri. Ja ću vam ispričati.”
Ispričao im je sve, i na kraju kako sam izletjela iz sobe.
Mama: „Zašto si otišla? Morala bi biti sretna da ti je otac živ!”
Ja: „Mama, ti ne znaš kako sam se ja tada osjećala! Ne možeš ni zamisliti! Ja njemu ne mogu oprostiti! Jednostavno ne mogu!”
Mama: „Kako ne možeš, pa otac ti je!”
Ja: „Znam, ali još je prerano… Prerano da bih mu oprostila!”
Mama: „Vrati se tamo i razgovaraj s njime!” Sad je već vikala na mene.
Ja: „Ne mogu! Ti me, Lucas, valjda podržavaš! Znaš kako se osjećam…”
Lucas: „Pa da, valjda…”
Ja: „Što!?! Nitko ne razumije da ja njemu ne mogu oprostiti?”
Okrenula sam se i otišla. Mama me pokušala zaustaviti, ali ja sam otišla. Nisam znala kamo idem. Nisam znala kamo hoću ići. Samo sam hodala. Otišla sam u Zabranjenu šumu. Kad sam već bila duboko u šumi, sjela sam na jedan panj. Bila sam umorna. Željela sam se odmoriti. Prošlu noć uopće nisam spavala. Naslonila sam se na drvo. Neću spavati, samo ću se malo odmoriti…
Probudio me tresak.
„Tiše! Probudit ćeš je!”
Otvorila sam oči. Bila sam… Ne znam gdje sam bila. Bio je mrak. Ležala sam na krevetu. Htjela sam Lumosom osvijetliti prostoriju. Kad sam posegnula rukom u džep, štapića nije bilo. Tad sam se zabrinula. Osjećala sam da je još netko u prostoriji. Priznajem, bilo me je strah. Nisam znala gdje sam, bez štapića, znala sam da mi se svašta može desiti. Duboko u sebi znala sam da me netko traži, pa sam zbog toga još uvijek imala nade. Nade u spas. Netko je došao do mog kreveta. Podignuo mi je glavu i oči svezao maramom. Prepustila sam se toj osobi, jer sam znala da odupiranjem neću ništa dobiti. Osoba je sjela pored mene i gladila me po licu.
„Kako imaš glatko lice…”
Čula sam poznati glas…
P.S. Ovaj post je puno kraći, ali zato će sljedeći biti brzo objavljen...
P.P.S. Ljudi, na prošlom postu sam dobila više komentara nego na ovima koji su dio priče... Mislim da bi se trebali primit komentiranja... Hoću više komentara!!!
P.P.P.S. Mi je lepi dizajn?