Ima par dana razmišljam o nečemu. Povod - neka banalna priča koju san čula usput, kroz grad. Tema: prijateljstvo između muškarca i žene. Da ili ne? Reklo bi se šta se tu ima razmišljat? Ja sam u principu za prijateljstvo. I baš zato razmišljam. Sitila sam se osnovne i srednje škole i zaključila da smo u biti svi ostali samo poznanici. Vidimo se tu i tamo, neke nisam vidila godinama. Svi se pozdravimo, ali ne sićan se da san s nekin malo više popričala. jednostavno su nam se niti pokidale. Stekla sam neke nove prijatelje, ustvari Pomorčevi prijatelji postali su zajednički, pravi prijatelji za koje sam sigurna da bi mi priskočili da ih zovem i u ponoća. Ali opet sam malo odlutala. Pitanje je bilo može li žena imat muškarca za prijatelja? I može li to funkcionirat? Ili se na kraju prijateljstvo pretvori u nešto više? Šta na to kaže sredina, pogotovo kad je mala? Ako su oženjeni, je li to normalno ili se u tome krije zrnce simpatije? I kad se postave ovakva pitanja zar se ne sumnja već u startu i kad sumnjaš u sebe misliš da i ostali isto sumnjaju? Zato i razmišljam. A baš san zazvizdila sa ovin pitanjima. I usput, moja Starija je na rivi , na piću sa "prijateljem". Mama se prvi đir pravila da ne vidi ali drugi đir sam svratila, samo se javit. I, da razmislila sam. Ali ću odgovor šapnit, tiho, tiho, da ne čuje nitko.
Post je objavljen 10.04.2007. u 10:45 sati.