Marketing
Kako je lipo bit naspavan!
Da ne ponavjan ono iz naslova, evo nas opet, svi smo naspavani, ča se već nije dogodilo misecima, i više manje zdravi. 
To više-manje se, naravno, odnosi na Njezino Veličanstvo Vinkicu, jerbo opet ništo kašje, a imali smo i malo problema sa podstanarima. 
Ne mi vengo Vinkica. 
Koji crni podstanari, sad ćete pitat?
Pa, bilo mi je malo čudno kako se Vinka stalno češka izad uva, i jesan ja gleda, ali moje oči i nisu baš za otu rabotu, pa smo zamolili malo mlađe snage da pogledadu, i naravno, šampon, gusti češalj, pa opet šampon, pa opet gusti češalj, i ništa ča još malo kvasine ne bi moglo riješit. 
Mislija san se bi li to uopće napisa. Ali, ka ča vidite, napisa san. Isto ka ča ću sutra poć i u vrtić reč tetama ča je bilo. Da upozoru mame i tate da malo bolje pogledadu dicu, ako več nisu. 
0
Pa ako će ko zamirit, neka zamiri! Meni je savjest čista, jerbo Vinkica to nije mogla pokupit nigdi vengu o vrtliču.
Ali dosta o postanarima, nadan se da smo i se rješili, barenko do daljnjega.
Ako ne ništa, barenko je bilo lipo vrime, pa smo se ove dane i prošetali, letili niz tobogan
pa kako je bilo blizu, doli u parkiću kraj mora, povirili smo do mora i bacali kamenčiće, 
i usput škicali tu i tamo koji zanimljivi kajić iz mašogradske flote, 
a mislin da je ovo najzanimljiviji primjerak,
naravno, nakon «Saratoge» od našega Mile.
I to smo sve uspili obavit pri Uskrsa.
A na Uskrs, Vinkica je jemala premijeru ...
... bila je u crikvu. I barba Velečasni je poškropija nju i njezinu malu košaricu sa jajima. I srića da su jaja već bila skuvana utvrdu. A zašto? Jerbo su jon se rasuli nasrid crikve, pa i je bilo lakše skupit kad su bila u komadu ... a nije ni čudo, kad je već cilu misu izdržala i bila mirna ka bubica, moralo se ča dogodit.
Bila je sa babon, naravno ... jerbo se Zakonita još uvik pokušavala naspavat od ovi gušti na poslu 
u zanja dva miseca, a da san je ja odveja, barenko bi mi krov od crikve pa na glavu, a tek su ga judi pri par miseci obnovili! Tek smo danas došli sebi. Svi. Koliko toliko!
Sinoć san malo proćakula sa Angolon. Ča ti je tehnika, je da je bilo trči trči pa slika, ali san našega @čuvitara VIDIJA i ČUJA, ča bi rekli Ingleži, LOUD AND CLEAR.
Stojte mi dobro, i dovidova ...
Mi gremo malo u ... pa recimo da gremo u prirodu. A di? Vidićete posli 
Update: Čišla!
Je, ko bi reka, da postoji misto ovakvoga imena njanci tridesetak kilometri od granic Splita. Deboto u po Mosora. Ako in ičega fali, čistoga zraka sigurno ne. Dokle san bija gori disa san na sve dišne organe, i Vinka i Zakonita naravno. A sad, eno Vinka se opet bori sa nikin kašjen dokle je zaspala, a i meni je nos deboto zaščopan, da ga ni po kila Bronhi bonboni ne bi očistilo...
Sad se vi pitate koji nas je vrag odveja gori u po Mosora.
Nije vrag vengo moj rasklimani i šporki, ali još uvik u voznon stanju Punto, Bijela Strijela, koja nas je za njanci po ure od Mašograda dovela na misto zbivanja. Je nan usput ovi moj puknuti auspuh napunija glavu, ali nima veze. Gušti se plaćaju.
Bez ikakvekga posebnoga razloga, Zove me Kruno: "Može?" a ja mu posli po ure, nakon konzultacija sa Zakoniton vraćan istu poruku, samo san namisto upitnika meknija uskličnik.
Za malo spize i pića na friškoj ariji se uvik more nač vrimena, atroke na Uskrsni ponediljak.
Bilo nas je dosta, čak i troje predškolaca, naravno, uključujući Vinku, tu su još bile i Mirta i Lara
a dosadno in sigurno nije bilo. Beštija, razno razni, naravno domaći, bilo je više nego nas, pasi, mačak, pernati zbor ...
... koje je Vinka uredno hranila smokijem, kruvon i tu i tamo sa kojin kamenčićen, kad bi joj uteklo ...
Dok je već sa Rexijem, četveronožnin "najbojin čovikovin prijatejon" bilo se malo teže sprijateljit,
jer je bija malo preživahan za Vinkin ukus. Beštija bi se zaigrala, kad skoči, bacija bi i mene, akamoli Vinku i onda je bilo plača u stilu "tata skočija mi je Rexi u facu". Dobro, to se brzo izgladilo a i Vinka se pokazala diplomatski nastrojena sa komadon šunke u rukan i Rexi više nije bija napadan, jer je sad sve posjetitelje u kući dobro onjušija i prigleda.
Sa Pixijen, jednin od domaći mačak, već je bilo lakše, ali on bi pobiga na najmanji pokušaj komunikacije. Da se mazit samo gazdarici. Pametna beštija!
Za razliku od ovdašnje verzije Garfielda, koji bi počeja puvat i frktat na sami pokušaj približavanja i slikavanja, Pixie se bar pustija slikat.
I na kraju, oko sedan uri, uputili smo se pomalo doma. Vinka je, naravno, zadrimala odma izad prve okuke i mi smo polako vozili u zalazak sunca ...
Laku noć, do idućega puta ...
Post je objavljen 09.04.2007. u 10:12 sati.