Doma sam. Napokon. Trebalo i je zadnjih nekoliko dana u mojoj Hercegovini. Zagreb stvarno volim, pogotovo ljude koje sam tamo upoznala i bez kojih ne bi bio isti, ali vidjeti svoju obitelj, popiti kavu u Parisu, prošetati starim mostom, sjesti na kavu u Mostar, spavati u svom velikom krevetu, izvaliti se sa sestrom pred tv-om, smijati se i vidjeti sve ljude kojih sam se poželila- ne može se mjeriti ni sa čim. Sutra već spremam stvari i nazad u Zagreb, iako razmišljam da li da propustim dva predavanja i produžim svoj boravak doma. Hm, zvuči primamljivo.
Vozimo se u autu. Dobro staro besciljno vozikanje. I smijemo se pjesmi na radiju. 'ako se rastanemo sami, šta ćemo reći prijateljima, poštaru i tvojoj mami? '' ili tako nekako. Smijemo se glupom tekstu. Šta si ti rekla poštaru kad si prekinula s Mr. Muscolom (tako sad zovemo mog zadnjeg bivšeg) pita me brat?
Obožavam svoju mamu. I ona mene. Ali nekad razgovaramo u visokim tonovima. (Zapravo, ne razgovaramo već mama drži monologe). Mislim da me rodila u nezgodnoj dobi, najbolje godine (budimo realni) njenog života ja sam bila bijesno pubertetsko čudovište, a sad kad sam koliko toliko normalna (ako ništa, ten mi se popravio i ne stavljam crnu olovku u oči da bih izgledala cool) mama je na ulasku u klimaks.
''Kako je danas divan sunčan dan'', rekla je dok smo se vozile u autu. ''Idi *=?)=?(&//)'' bila je sljedeća rečenična konstrukcija kad je vidjela da pet minuta prije početka mise ja lakiram nokte na zadnjem sjedalu automobila crvenim lakom iako su mi čitavo jutro govorili da se na vrijeme spemim(da, sad stavljam crveni lak na nokte da ih izgledala cool). Klimaks- promjene raspoloženja.
Jeste li primijetili da je u frizerskim salonima, osim trača (barem što se ovih u Hercegovini tiče ) velika količina samozavaravanja? Svima je kosa divna, krasna, super i ono što sad imaju na glavi je baš ono što su tražili i o čemu su maštali zadnjih dana. Malo je hrabrih koji će se zgražati već u salonu a ne samo doma. Loše frizerke su kao droga- uvijek im se iznova vraćate. Ali o tome neki drugi put malo duže.
Opet se besciljno vozikamo. I opet ona ista pjesma s poštarom. I to u originalnoj verziji, ono je bila obrada. O bože, zašto obrađivati nešto što je od početka loše?
Blagdanski ručkovi, večere i sve ono između mi postaju sve zanimljiviji. Razmišljam da napišem dramu u tri čina o današnjem. npr. prvi čin: za stolom je pola rodbine. Priča se o Vesni iz sela koja se udala u pedesetoj. Tetka Marija kaže da je Vesna slatka. Tetka Janja kaže ''Ajde marija bogati šta si ti pila danas??''. Tetka Marija kaže da je Vesnin muž krasan. Bi li i tebi bio krasan, pitam je. S obzirom na to da Vesna ima pedeset godina, visoka je metar i želja da naraste, ima kratku kosu i tata kaže da je brak između nje i muža joj gotovo homoseksualan. (moj tata je nepopravljivi cinik) a tetka Janja kaže da svak nađe 'drugu'. (iliti svak sebi para kakav mu odgovara). Onda dođe tema braka. Gdje ja zastupam mišljenje da se ljudi mogu ne vjenčat jednostavno zato što nisu našli nekoga tko im odgovara a ne zato što su čudaci. (pripremam teren ako ja ne nađem idealnog)
U drugom činu tetka Marija mi potiho u kuhinji govori kako je nešto najljepše udati se i imati djecu , ali neka ne bude Hercegovac jer su oni loši u komunikaciji. Neće tetka, kažem ja. Kao da sam već u poziciji da biram.
U trećem činu nas je manje za stolom. Široka paleta likova. Tetak koji razgovara na telefon s poslovnim kolegom i histerično ga napada (jer je kolega glup opći je zaključak). Tetka kaže da je možda zvao da mu čestita Uskrs. Svi se smijemo. Ali loš je u komunikaciji, mudro dodajem. Rodica koja samo šuti i lista novine od zadnje stranice i svako malo priupita kad idu. Tetka u rozom džemperu i crvenim naočalama s kojom pričam o Čehovu. Mama koja upadne sa svojim forama. Rođak koji šuti i jede francusku salatu. Tata koji dobaci pokoji ciničan komentar. (primijetila sam da kad malo 'pametuje' šire mu se nosnice).
.
Moja obitelj nije iz reklame za deterdžent ali ih ne bih mijenjala nikada.
Svima sretan Uskrs i nadam se da uživate u lijepim sunčanim danima.
