Tog petka Goran se probudio već u sedam sati, i to bez pomoći budilice, što je za njega, poznatog kao velikog spavača, bilo pravo čudo. Danas je odlučio uraditi ono o čemu već danima razmišlja, a za što sve do ovoga jutra nije imao dovoljno hrabrosti.
Naime, čvrsto je odlučio da će danas svojoj simpatiji Maji pokloniti ružu. Nadao se da će ona shvatiti što joj s time želi reći – da mu se sviđa. Maja je inače bila njegova susjeda koja je stanovala nekoliko kuća dalje od njegove i koja je svakog jutra oko osam sati išla u obližnju trgovinu po kruh, prolazeći tako svakog jutra pokraj Goranove kuće.
Goranov plan bio je sačekati da Maja ode u trgovinu, a kad se bude vraćala, on će je s ružom u ruci čekati kraj svoje ograde, zaustaviti je i pokloniti joj ružu.
Tako je i bilo. Kad je gledajući kroz prozor svoje sobe Goran vidio da Maja odlazi u dućan, brzo je izletio iz kuće u vrt, u kojem je njegova mama uzgajala prekrasne crvene ruže, na kojima joj je zavidjelo pola domaćica iz njihove ulice. Došavši do ružina grma, Goran je pogledom pretraživao koja je najveća. Kad je bio siguran da je izabrao najljepšu, otrgnuo ju je golim rukama bez obzira što ga je trnje ruža grebalo po rukama.
Dok mu je srce od uzbuđenja lupalo kao ludo, Goran je s ružom u ruci zauzeo položaj pokraj svoje ograde kraj koje će uskoro proći Maja vraćajući se iz trgovine. Stojeći pokraj ograde, Goran je nervozno svaki čas pogledavao niz ulicu, u pravcu iz kojega treba doći Maja. Pogledavši po deseti put u tom smjeru, Goranu je na licu zatitrao smiješak: u daljini je konačno ugledao Majin lik. No, par sekundi kasnije smiješak na njegovu licu zamijenila je gorčina i ljutnja, ne bez razloga – Maja nije bila sama. S njom je bila Irena, prijateljica Majine mame, koja je često u jutarnjim satima znala navraćati u dom Majinih roditelja na ranojutarnji razgovor uz šalicu kave.
- Zar je morala baš sada ići na kavu – pitao se ljutito Goran u sebi gledajući kako mu se njih dvije približavaju. – Nemam sreće!
- Bok! – rekla je Maja prolazeći pokraj njega.
- Mmm… Bok! – otpozdravio je snuždeno Goran duboko razmišljajući zašto nema sreće u životu, dok je istovremeno brzim pokretom sakrio ružu iza svojih leđa da je ne bi Irena vidjela.
I dok je Maja s Irenom u pratnji već odavano ušla u svoju kuću, Goran je još uvijek stajao pored svoje ograde. Gledajući u ružu i vrteći je među prstima, razmišljao je što sada da radi. Sutra će mu roditelji biti kod kuće, pa neće moći ponovo izvesti ovo što je danas htio jer nije želio da ga roditelji vide kako poklanja ružu djevojci, bilo bi mu jako neugodno. Da čeka ponedjeljak, kad će opet biti sam kod kuće – činilo mu se predugo.
Iz razmišljanja ga je trgnuo njemu najljepši glas na ovome svijetu – Majin.
- Bok, po drugi puta – pozdravila ga je sa smiješkom Maja koja se iznenada stvorila iza njega.
- Ha? Bok! Otkuda ti? – nije mogao da ne upita iznenađen i zbunjen Goran, jer je bio siguran da je danas više neće vidjeti.
- Ma, pusti – počela je Maja objašnjavati – zaboravila sam kupiti šećer, pa sad moram ponovo u trgovinu.
Goranu je došlo da je poljubi zbog toga, jer po svemu sudeći, njegov plan još nije propao.
- Nego, koga čekaš tako rano pred kućom, poštara? – upitala je Maja.
- Ne, ovaj… tebe čekam! – izgovorio je Goran i pocrvenio.
- Mene? – iznenadila se Maja.
- Da, htio sam ti nešto pokloniti.
Rekavši to, pružio joj je crvenu ružu, strahujući u sebi da je ona možda neće htjeti uzeti.
Maja je pocrvenjela i zbunjeno gledala Gorana čija se boja lica nije puno razlikovala od njezina.
- Uzmi – jedva je promucao jer mu se grlo, tko zna zašto, odjednom osušilo.
Maja je u nedoumici gledala čas ružu, čas Gorana. Onda je odjednom brzim pokretom uzela ružu iz njegovih ruku, dobacila mu sramežljiv pogled, okrenula se i potrčala prema trgovini.
Pošto je otišla, Goran se veselim korakom zaputio u svoju sobu. Stao je pored prozora i čekao da je ugleda kada za nekoliko minuta drugi put prođe pokraj njegove kuće. Htio je saznati samo jedno: hoće li Maja na povratku u ruci držati ružu ili će je u međuvremenu nekamo baciti.
Ako je sačuva, znači da joj se barem malo sviđa, a to je bilo ono što je želio.
Kad ju je konačno ugledao, samo što nije zaurlao od sreće: Maja je u ruci nosila njegovu ružu.
Post je objavljen 08.04.2007. u 19:25 sati.