„Suze su rosna kiša što ispire debelu prašinu što se slegla na naša okorjela srca“
(podmuklo se prišulja da me zaogrne svojom sablasnom toplinom…. i bori se sa onim još nedosegnutim obroncima sreće što se smiješe sa nekih novih obala…)
Sjedni tu kraj nas… Ona će začas otići, a i ti ćeš za njom … vrijeme je već…
Došao si samo zato da je ispratiš?
Ne, dragi.
Došao si na krilima te balade…jer si znao…
da te trebam…
Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dođe d-moll.
Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prođe sve to.
Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.
Uhvati me čvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavičasti dom.
Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?
Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.
Pusti da se svetla svud priguše,
sačeka poslednje zvezde namiguše
- vuče mi rukav: "Idemo!"
Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć.
Uzme me u svoju tamnu kočiju.
Nebo primi boju tvojih očiju.
Znam taj put, to je prečica za bol...
* * *
Da, ostala je ona slika iz sretnijih davnina
I mirisne utvare nedosanjanih snova na jastuku,
I suze što ispiru posljednje djeliće nade
i želje, i tu gorčinu što se nakupila…
Znam, jednom ću opet moći reći,
Opijena mekim notama te balade –
Samo predivna pjesma, ništa drugo…
Post je objavljen 07.04.2007. u 20:57 sati.