Jutros dok sam pila kavu, stojeći uz prozor, zagledana u koprenice oblaka koje su polako nestajale pred izlazećim suncem, razmišljala sam koliko je zapravo sada sati negdje u ovom našem svemiru i koju udaljenosti tog trenutka prelaze moje misli. Nakon što sam se prisjetila da moje misli nisu prevalile ni milimetar puta i da je vrijeme stvarno nebitna kategorija, miris kave postao je nekako drugačiji. Opojniji. Prisutniji.
Odvojila sam pogled od izlaska sunca vani i ugledala Ga kako sjedi za mojim stolom.
- Natoči, molim te i Meni. – rekao mi je.
Da sam sjedila na stolcu sigurno bi pala s njega, ovako sam samo stajala s nogama prikovanim za podne pločice i trebalo mi je nekoliko trenutaka da se pokrenem, zaželim Mu dobrodošlicu i napunim šalicu. Njega nikako nisam očekivala ovdje u mojoj kuhinji. I to jutros. Odjednom se nasmijao, smijehom blagim i mekim kao maglene koprenice vani.
- Čemu toliko čuđenje? – upitao me.
Srknuo je kavu, činilo mi se s velikim užitkom, dok sam ja pokušavala objasniti da je boravak u mojoj kuhinji svakako gubitak vremena za Njega koji ovih dana ima sigurno važnija posla. Sad mu je pogled postao veseo, neka šeretska iskrica zaigrala je u Njegovim očima.
- Zaboravila si nešto što znaš, zaboravila si da sam Ja uvijek i svuda – nasmijao se - zašto onda ne bi bio i u tvojoj kuhinji, upravo sada?
Pomislila sam da i nije očekivao da ću odgovoriti na to pitanje na koje oboje znamo odgovor, jer je rukom posegnuo u džep svoje jakne i izvukao malu knjižicu, prstom prelistao nekoliko stranica kao da provjerava što je u njoj napisano i onda mi je pružio.
- Eto, napisao sam jednu zgodnu priču, pogledaj malo kad ćeš imati vremena. Uvjeren sam da ćeš uživati u čitanju.
Iako me ova Njegova gesta zbunila, nisam to htjela pokazati. Uzela sam knjižicu i sama prolistala prvih nekoliko stranica.
- Pa to je prekrasno, nisam imala pojma da znaš tako pisati – rekla sam oduševljeno.
Opet je srknuo malo kave i ništa nije rekao, ali očito zato jer je pomisao da On nešto ne zna bila besmislena. Naravno da zna. I čitao mi je misli, naravno, jer Njegove su misli bile i moje misli.
- I ti znaš, samo se moraš sjetiti, svi znaju sve, samo na različite načine. Otpusti kočnicu, dodirni misao i riječ u sebi pa ćeš vidjeti da znaš. Ako mogu Ja, zašto ne bi mogla i ti?
Njegov je glas bio doista umirujući kakvim ga zamišljamo, a smijeh kao biserna zrnca rasuta po mom stolu. Na rukama nije bilo stigmi, bile su malo grube sa par ogrebotina koje nikako nisu mogle potjecati od zabijanja na križ. Sličile su običnim rukama nekog radnika ili seljaka kakve se viđaju svuda. Opet mi je pročitao misli pa mi reče:
- Eh, da, imao sam i Ja neke dileme. Jednog dana sam spoznao da samo moram stvarati nova i nova čudesa, da uvijek ispočetka za ljude učim i njihove živote živim, pa zamolih Boga da Mi dopusti da se vratim svojim alatima i zanatu.*
Sad sam se ja nasmijala. Bilo mi je sasvim jasno da Mu posao nije bio lagan, jer ljudi su ponekad nezasitni u svojim molitvama i zahtjevima, ali me začudilo da Mu je Bog to dopustio.
- Pa i nije – odgovorio mi je prije nego sam izrekla pitanje - rekao Mi je samo da je Moja volja isto što i Njegova i da idem svojim putem kao i svi ostali ljudi kako bi bio sretan na ovom svijetu.*
Srknuo je zadnji gutljaj kave i odložio šalicu malo nespretno na rub tanjurića.
- Dobra ti je ova kava, miris joj je stvarno opojan.
Ispratila sam ga kao svakog gosta jer to bijaše danas Njegova volja. I moja.