Marketing
A gdje je naša majka?
Nakon što smo patronusima uspjeli otjerati dementore, krenuli smo dalje u potrazi za Bellom. Napokon smo nakon više vremena izašli iz onih hodnika. Čim smo izašli vidjeli smo veliku zraku zelene svijetlosti kako juri prema nama - odmah nam je svima bilo jasno da netko na nas baca Avada Kedavra. Iako smo bili prestrašeni nitko nije vrisnuo, samo smo odlučno svi zajedno, upirući u jednu točku, odakle je dopirala zelena svijetlost uzviknuli:"Curcio!". Mlaz zelene svijetlosti je nestao, a pred nama se previja neki čudni čovjek. Imao je jedno pravi oko i jedno, ne bih baš rekla stakleno, umjetno oko. Taman kada smo htjeli krenuti dalje, uzviknula sam: "Pričekajte, samo da vidim kako se zove!" uzela sam njegovu novčarku i otvorila ju, unutra je pisalo Moody, auror. Krenuli smo dalje. Došli smo napokon do ćelija. Bilo je tamo jako mnogo smrtonoša, ali, koliko mi je otac pričao, da tamo nekada završe ljudi koji nisu za ništa krivi - "Na sreću!" dodao je on kasnije u tom razgovoru. Prošli smo mnogo ćelija, i patronusima prestrašili par smrtonoša. Nakon dugog traženja, zagledavanja u svaku ćeliju, videći svako ispijeno, zastrašujuće lice nismo ju našli. Već očajne Carmen, April i ja smo zajednički krenule pogledati u posljednju ćeliju. Tamo je bila ona. Imala je ispijeno lice i izgledala je kao da umire. Malfoy je brzo dotakao tamni znamen i uskoro se pojavila cijela grupa našega oca. Tada je naša majka progovrila i rekla: "Oprostite mi, žao mi je što sam ubila sve one ljude, žao mi je, žao mi je...!" Ja sam ju iako mi je majka pogledala pogledom jesi li ti normalna?! Pomno smo ju promatrale, svih šest očiju ju je gledalo - mora da joj je bilo to malo neugodno jer se pomeljškoljila na svom trošnom Azkabanskom krevetu. "Što ćemo sada?"- upitala sam svoje dvije sestre koje su bile iznenađene ovim kao i ja. Ja Carmen je samo rekla:"Ovo nije naša majka!" "Što?!" - April i ja smo blenule na nju. "Pa koliko se ja sjećam naša majka ima smeđe oči, dok ova(tu pokaže prstom na osobu u ćeliji) ima potpuno crne oči, i da ne dodam kraću kosu." April i ja smo se zagledale u tu osobu u ćeliji, za koju smo još prije par minuta bili sigurni da je naša majka. "Vidi, stvarno!" - rekle smo i krenuli smo dalje tražiti, na drugi dio Azkabana, a očeva grupa je krenula na suprotnu stranu, nakon što su ubili onu kopiju naše majke. No nismo napravili ni dva koraka kada smo začuli starije glasove:"Stanite! Uhićeni ste!" Isuse iz ovog nema izlaza je bilo prvo što sam pomislila. Već su bacili uroke na nas i ovo se činilo kao kraj svih ovih učenika, kada je doprla opet ona zasljepljujući zelena svijetlost i ubila sve one aurore. Drugo što se začulo je neko mrmljanje i bili smo slobodni od svih onih uroka. Okrenula sam da pogledam tko nas je spasio i vrisnuh. Bio je to onaj tip kojeg smo ostavili da umre. "Bježite!" - uzviknula sam, jer sam bila sigurna da nam onaj tip neće ponuditi kolačićima i čajem - bila sam sigurna da želi jedno, osjetila sam to, a to je bila osveta. I tako smo svi potrčali u smjeru kamo je otišao Voldemort.
By Banshy
nastaviti će se
SRETAN VAM USKRS!
Post je objavljen 06.04.2007. u 11:23 sati.