Evo prolazim danas selom i vidim gradi se nešto(još se ne zna što.Stanem pošto poznam čovika da ga pozdravim i da se radujem s njim( inače naš "gastarbajter" na privremenom radu u Zagrebu),jer kad se radi ,sve je lipo.
I tako krenu priča,on za beton ja kontru ,za kamen .Beton,kamen,beton, ,kamen,beton,kamen……….unedogled…..
Kaže niko ne zna radit s kamen ,a i skupo je ( a svud okolo nas stari suvozidi,i svi građeni takoreći od druge ruke-a niko nije ima diplomu),ja opet svoju –kad vidim kamen lipše mi je 100 puta.
Al da se ne bi petlja čoviku u rađu i da nebi ispa dosadan i zlonamjeran pozdravim ga i zaželim samo neka je on zadovoljan da ću biti i ja,( samo nek je muving) i krenem svojim putem.
A u glavi miljun ideja ,zamisli,oće srce da iskoči.
Jer izgleda da mi znamo samo ništit tuđe trude olako (mislim sad na te trudbeničke suvozide),koji su simbol i jedna prava mala umjetnost i svjedočanstvo jednog doba,načina života ,preživljavanja.Treba postaviti i pitanje zašto su se gradili,odakle se taj kamen dopremao i kavao,zašto je jedan zid manji jedan veći,jedan uži,jedan širi…….?
A svi ti subvozidi pričaju svoju priču,i natopljeni su znojem od kojih smo i mi potekli.
I zato ako rušiš suvozid,ne rušiš samo kamen ,ti rušiš i svoje temelje ,ponos svog dida,ćaće,pradida,rušiš onaj sjaj u oku dok je s ponosom stavlja zadnji kamen i onu nadu dok je stavljao prvi i molio Boga da mu da snagu da ustraje u svom naumu.
Ljudi putuje ,uvijek traže u daljini ono nešto,jer kaže se da su slađe trišnje u susjeda(a pogotovu trišnjice u susjede),A MISLIM da prvo moramo početi cijeniti svoje i poštovat sami sebe,pronaći ono što već imamo,što nam je pred nosom,samo ne znam kako ,ako ono što vrijedi sami ništimo ,uništavamo,radimo sami protiv sebe.
Ne kaže se zaludu da je narod bez povijesti kao deva usrid pustinje-ha-ha –šala mala…..
Uglavnom da skratim ideja je da pokušamo sačuvati te naše Miljevačke suvozide,nadozidat ih koji je srušen,sazidat,obnovit,i ne znam šta još…..
Prije su u selu uvijek bile nekakve radne akcije,mislim da je došlo vrijeme da se ponovno družimo!
Svako selo i zaselak bi se trebao organizirati (naravno da će biti protivnika),odrediti jedan dva dana,ili možda više radnih grupa,par seoskih "ižinjera" i pokret….
E i da ne zaboravim naše "gastarbajtere",kojih ima lipi broj.I oni mogu sudjelovat,ako ne fizički,a onda dobrovoljno s kunicama.
Ja ću počet pripreme s Karalićima,čije su ulice i suvozidi pri kraju s uporabnom dozvolom,i iako mislim da će biti problem u ljudskoj komponenti ,ne bi trebala biti problem novčana,jer smo iako najmanje miljevačko selo,financijski najjače-barem na papiru-mome.
Iđemo!
Post je objavljen 02.04.2007. u 23:58 sati.