Jednom davno sam sanjao da sortiram hrpu pisama. Po omotnicama zaključujem da ja i K. na neki način imamo isti zadatak u životu. Krećem joj to reći, ali ona mi ne dopušta niti da započnem sa svojim govorom, već bježi. Ja krećem za njom, jer je to što joj imam reći važno. Trčimo sve brže i brže i brže. Sve brže. Stižemo u zgradu.
Najzad, mislim ja, sad više nema kamo, saslušat će me. Međutim,
...ona se pretvara u golubicu i lagano polijeće.
Ja sam u dolje u podnožju, ali nisam razočaran nego sretan.
Mislim si, ovo se samo meni može dogoditi, da se neko koga tražim pretvori u golubicu i odleti.
Ispunjava me osjećaj sreće.
...Budim se šatoru, hladno mi je, potcijenio sam noć i doba godine. Ne mogu zaspati, dio tog osjećaja sreće je i dalje tu.
Nisam stigao ispričati K. taj san - odugovlačio sam, a onda je poginula.
I dalje ne znam što je to značilo.
Post je objavljen 02.04.2007. u 01:08 sati.