evo sam upravo čitala jedan post koji mi je bio kao rendgen moga života,s jako maloim razlikama.ponekad se pitam zašto više nemam hrabrosti-čega se bojim,pa ionako nemam što za izgubiti.dečka?da, volim ga ali to nije već dugo ono što treba biti ono što je bilo.i koliko god ja pokušavala reći što mi treba i što želim,sve se svodi na to da je najveći problem u meni, da ja vječito tražim nešto-da, moje dvije stvari su jako puno.kakve je to ljubav ako mu nije stalo kako se je osjećam,što ja želim.pa dovraga cijeli život sam si preokrenula i zajebala zbog tog tipa i sada ne zavrijeđujem ni da me se voli.tako se mrzim.mislim da kad bi ga opet vidila(tipa iz susjednog grada),a možda se to ostvari ako se 842 smiluje pa ponudi prijevoz i društvo-ja plaćam gorivo itd:),da mislim da bi se rastopila od samo jednog pogleda-pogleda kojeg nisam tako dugo osjetila,koji mi daje nadu u mene,moj izgled,u sve što jesam.suze svekodnevno teku, a ja ih brišem čokoladom.želim da se sve ovo promijeni.bilo kako samo da mi bude bolje.
Post je objavljen 01.04.2007. u 15:22 sati.