*Za jucerasnji dan cemo se samo praviti da se nije ni dogodio. Dan – štrafta na hlaćama speglana na cikcak. Krivo.
Pogled lijevo.
Pogled desno.
Dobro je, nitko nije skuzio.
*Jutro je pametnije od veceri, cak i kad se pođe od toga da je moje pocelo u jedan popodne.
*Iza prozora su oči
Iza očiju su puške
Iza pušaka su ruke
IZA RUKU KUCA CRCE, BEJBE!
*Sutra idem u planine. Citiram majku: „Popenjat ću gore i vriskati.“
*Nema mjesta za bluz.
Opet moja stara boljka.
Jucer sam bila obavijena debelom, zagusljivom, hladnom kabanicom nekog ucmalog osjecaja nepripadnosti. I nisam to mogla zapisati da ima oblik u rijecima. Dovraga i bestraga.
Ipak napredujem. Srecu mogu zapisati. Vec jesam par puta.
Mozda je i bolje ovako? Bas sam stvorila lijep suncan blog. Lepršav, rekoše mi jednom. Uskratila sam vam svoje oblacice. Bar se necete zahliknuti njima. Nedao bog.
Mozda se moj mozak nije salio jucer kad sam rekla da trebam neku vrstu neskliskog tla. Neko uporiste. Kao i ovaj post. Misli mi slizu, izmicu, bjeze i love same sebe za rep, i ne znam sto mi je okosnica danas. A mozda bih je trebala imati. Okosnicu.
Prestajem. Nema smisla dalje tipkati.
Sluša se: Rain dogs (super naslov za pjesmu) – Billy's band
Želi se: čaša koka kole i neka zestica
Osjeća se: ispunjenost glave mekim maslacem.
Post je objavljen 31.03.2007. u 21:39 sati.