- Hej! Stani, jeb'o te! Nemoj!
- Kao prvo, zašto ne? A kao drugo, ne psuj – rekoh držeći netom naoštrenu britvu pod korijenom lijevog uha
- Pod drugo, ne moraliziraj, ja sam autoritet za psovanje, zato šuti, a pod prvo, ako se sad zakolješ, ne samo da nećeš umrijeti, nego ćeš ostatak smrti hodati sa dva osmijeha…
- Zašto?
- Zato jer nisi dobro pročitao ugovor u suradnji.
- Molim?!?
- Evo, Članak 4, stavak 2, alineja 1: Opravdanim se raskidom ugovora smatra samo opravdana smrt jedne od ugovornih strana
- I? Zar samoklanje nije to?
- Članak 40, stavak 1: U opravdane se oblike smrti ne ubrajaju samoubojstvo, namjerno pogibanje u saobraćajnoj nesreći i ostali slični i oblici koji se sličnima mogu okarakterizirati.
- Hmmmm…
- Hmkaj koliko hoćeš, umrijeti tako nećeš. A kaznu ćeš dobiti.
- Dobro, što hoćeš od mene?
- Hoćeš li da ti to velim na lijep ili na odvratan način?
- Hajde na odvratan… možda me zabavi…
- Neću ti kvariti prizor razjapljenog vrata. Mislim, obično mi je sve jasno… sada mi nije. Čemu samoubojstvo?
- Nije to samoubojstvo, to je samoklanje.
- Da, nije govno nego se pas posr'o…
- Semantika.
- Možda, ali britva je britva, vrat je vrat, jedino što ćeš si tako prerezati samo podbradak, ako pritisneš preslabo, ili glavu položiti na leđa, ako pritisneš prejako. Još mi nisi odgovorio zašto to radiš?
- Jer me svi skupa zajebavate.
- A, čekaj malo, zajebavaš i ti nas, pa se nitko od nas nije ubio. Dapače.
- A koliko vas ima, a ja sam sam….
- O ti jadniče mali…. Hoćeš da te netko počuva malo, hoćeš dudu?
- Eto, i opet me zajebavaš.
- Da, a ti bi sada najradije se prozvao Kalimero i išao uokolo vrišteći kako je to prava pravcata nepravda? Ne, znam što bi ti… ti bi se samozaklao… kako hrabro i nadasve poduzetno od tebe. Vidiš kako te čitam?
- A da držim pod vratom tanjur sa špagetima rekao bi da sam gladan.
- Da pod vratom držiš tanjur sa špagetima, to bi bila izjava, kako vele Ameri - stejtment, a ovo je čisto sranje, kako vele Ameri - šit.
- Nek' si Ameri taj svoj stejtment gurnu pod taj svoj šit, ja ću se ipak zaklati. – i nadignem malo britvu da zarežem.
- Ne! – i britva mi se u ruci pretvori u perušku tako da sam se pogladio ispod vrata u pokretu zarezivanja koji je upravo započeo.
- Zašto si mi to učinio?
- Zato jer te trebam.
- Onda to pokaži.
- Kako to misliš?
- Do sada si me šutirao od nemila do nedraga i natrag, nekoliko puta sam mijenjao posao, društvo, stan, ured, što ja znam što sve ne, a još uvijek mi nije jasno zašto. Imam blijedu predodžbu o tome što se hoće od mene…
- Čekaj… samo malo… ti bi da ti ja definiram smisao života?
- Otprilike.
- Onda se ipak zakolji.
Post je objavljen 31.03.2007. u 19:20 sati.