Marketing
O restoranima i torbama
Nešto se mora i radit, jel, ljudi moji dragi, PA NEKA BAREM POKUŠAM OTVORITI RESTORAN.
Gdje ću od 0 do 24 guliti krumpire, prati suđe pa malo i kuhati pod kuharskom kapom.
Da, imaju pravo.
Uostalom, zato i studiram pravo.
Sve da bih mogla kuhati u restoranu.
Sve te komplimente zaslužila sam zbog odličnih juha, pašti, šugova, salata, al ljudi su jednostavno pali ničice na koljena kad sam iskemijala par buzara.
Izaberite koju god, one mi još najlakše padaju za napraviti.
Sva mudrost je u tome da se kupi friška riba, škampe ili školjke, ne škrtariti na maslinovom ulju (domaćem, ne iz dućana), češnjaku i peršinu.
Te dobroj čaši vina.
Ali eto, ljudi se jednostavno vole brinuti za druge ljude.
Naročito ako to znači i predložit vam posao za koji vi niti učite niti biste ga željeli raditi.
A ponajviše ako vam predlažu posao koji je na neki njihov bolestan način "ispod" njihovog ranga, a vaš bi pravi posao bio "iznad" njihovog ranga.
(formula : posao koji vam predlažu < njihov posao < vaš potencijalni iliti "ako Bog da" posao )
Da, takvi su ti vrli, divni ljudi.
Od kojih vam savjetujem da se držite dalje.
Uglavnom, u kuhinji mi ne bi trebala nijedna od mojih nekoliko Lacoste torbica.
Isuse, da mi je netko rekao da ću morati toliko pričati o njihovoj praktičnosti te se svaki put "za uvod" u razgovor opravdavati, da ne kažem čak ISPRIČAVATI što IMAM i što VOLIM Lacoste torbe, ne da ne bih vjerovala već bih se smijala ko blesava.
Kad sam ih kupila, tko mi ih je kupio, koliko su koštale i ima li ih na sniženju te po čemu su bolje od recimo onih s pijace.
Raport ljudi moji...i to svaki put iznova. Za istu torbu, koju su već stoput vidjeli.
Isuse, kupi ženi torbu kad je toliko želi, kad je toliko voli.
Ne mora bit za rođendan.
Može bit za bezveze. Ne treba povod za poklone isto kao što ne znači da te netko ne voli jer za rođendan ne dobiješ ništa.
Znate što je najgore? Obično vas raport traže ljudi koji si mogu priuštiti više od vas. Ali ne bi uživali u tim siticama koliko uživate vi. Pa često kažu npr :"Gle, pa ja si mogu kupiti najskuplje čizme pa nisam luda toliko potrošiti...a vidi nju!"
(ista stvar je i s kućom i sa stanovima, i s autom, i svakom mogućom gluparijom)
I još nešto, moje torbe ja uvijek vukljam po podu (kažu mi da zato nikad neću imati novaca), a često mi ispadaju iz ruku... na pod, pa čak mi padnu, vjerovali vi ili ne u blato.
Lacoste torbu samo pobrišem mokrom krpom i kao nova je... ma da mi se da, napravila bih s njima jedan photo session.
Uz to, pašu mi uz garderobu, auto, vespu, trenerku, štikle.
Očekujem da će mi ih kupovati i muž ukoliko ih sama ne budem mogla priuštiti, a on recimo bude mogao. Ako ne može, to nije problem, jer nije poanta ni u glupim torbama.
Samo u jednoj običnoj pažnji.
I da ne budemo cicije prema nikome, pogotovo ne prema ljudima koje volimo i s kojima živimo.
Za kraj, pusa svima... iz kuhinje koja vapi da je izribam, ali mi se ne da, pa će čekati dok se ne odobrovoljim ili mi ne dođe kakav gost nenamjernik s mr. muscolom u rukama ili zavidnom muskulaturom na strateškim mjestima...ili barem s Lacoste torbom ko poklonom... ako je poklon u pitanju (ovisno kakav, naravno) napravim i 5 buzara u rekordnom roku. :)
just try me :)
a sad zapravo, ciao, čeka me moj WoW
besos
Post je objavljen 30.03.2007. u 21:57 sati.