Sinoć sam se vozila auotmobilom svoga oca.Vozila sam se natrag kući.Dan me iscrpio i nije mi pasao bilo kakav razgovor.Bilo bi uobičajeno da sam dobre volje jer mi se upravo nedugo prije toga povečao buđet,ali nije mi više ništa značio.Toliko sam prethodnih dana dizala buku oko toga da nemam što za odjenut,a moram u svijet,život me nosi.Izvor svog buđeta iskreno i jako volim,no on nikako da shvati,misli da je sve u meni materijalno pa i duša.Vjerovanje u nešto samo je ljudska iluzija,nekada dobra,a nekad i loša.Zapravo sve je u životu podjednako,sve varira i uvijek nam se čini da nešto prevagne,a to je samo optička varka.
. . .
Gledajuć kroz otvoreni prozor automobila,hladan vjetar mi je zapuhivao obraze,mislim da su se zacrvenjeli jer osječala sam mraz na svome licu.Uši više nisam osječala,ali bilo je toliko tvrdoglavosti u meni da nisam željela zatvoriti prozor.Zagledala sam se u vlak koji se kretao paralelno sa mnom,s nama.Bio je polu prazan,tek pokoji putnik koji je spavao vračajući se umoran kasno s posla ili nekih drugih samo njemu poznatih radnji.Primjetila sam da se polako udaljavamo jedno od drugoga i čudno,ali posebno ,polako mi je nedostajao.Jedino što me mučilo je kuda ide?Kuda će proć?
Što će vidjeti?Tada sam žarko željela otići njegovim putem,vidjeti što bi mi taj put donio.Možda je lakši od mog?Ali jedino što znam je da je brži...
. . .
Post je objavljen 27.03.2007. u 12:58 sati.