Ujutro se probudiš s takvim entuzijazmom
Da ti je sve nepojmljivo
To stanje.
I misliš kako ćeš pokorit svijet, odnosno sebe.
I da učit ćeš.
I stići ćeš.
Naučiti.
Da, da.
I sati odmiču, isprva polako , a onda sve brže i brže.
A ti se nisi pomaknuo s prve stranice.
I ne možeš.
Ne znaš zašto.
I onda poželiš slušat svoj omiljeni cd-e.
I upališ liniju.
I onda shvatiš da nema cd-a.
Mama ga je odnijela na posao.
I nije ti baš posve jasno kad je ona odlučila slušati njih.
No, dobro.
Morao da se u njoj javio bunt na svu onu jadnu, zaglušujuuću glazbu njenog kolege s posla.
I mora da joj bilo dosta teroriziranja colonijom i škorom, pa je odlučila uzvratiti udarac.
Mda.
I neka je.
Ali ja bih cd-e.
I pokušavaš se vratit učenju.
Kakvom takvom, ali Sunce mami van.
Iako je vjetrovito.
I htjela bih uživati na suncu.
I htjela bih voziti bicikl, koji čak ni nije moj.
Ali gume su ispuštene, a ja nemam pumpu.
Da.
I što sad?
Čeznutljivo gledam prema prozoru, bacim još jednom pogled na suncem obasjano dvorište.
i sklapam oči.
Od sve dileme što prije učiniti, mislim da ću prvo odspavati samo koju minutu.
Da, da.
I znam da ću zažaliti tamo negdje u šestom mjesecu zbog svojeg silnog ljenčarenja.
Ali što je tu je.
Neki nikako da se opamete.
A ja sam jedna od njih.