*Dan između. S pogledom natrag i naprijed, ali bez sredine. 24 sata prijelaznog razdoblja. Terminal.
Pokusavam razmisljati, jako latpurlatisticki, samo da nastavim njegovati ideju misljenja. I ne ide mi. Mozda zato sto mi se u zadnje vrijeme dosta serviraju misljenja koja su ionako dobra. Mozda je to znak propadanja, a mozda otvaranja.
U cijelom tom mladenackom poletu imam potrebu za tidjim misljenjima, jer ima i pametnijih ljudi (fala nebesima). Skoro mi otpade bubreg od boli priznavanje te cinjenice, ali i to se mora.
*Daša, što čekaš, zlato?
*Moja životna ironija leži u tome što točno znam koliko mi je trajao najljepši trenutak u životu.
*Nakon puno puno vremena napokon sam nasla knjigu u kojoj uzivam. Ne znam da li ce biti tako dobra i na kraju kao sto je sad na pocetku. Suzdrzavam se da je ne progutam. Jedem je polak. I da ne podcrtavam, Majka mrzi posarane knjige (a ja saram, podcrtavam, pisem datume). Citat cu je ponovo, s olovkom. Radnja i nije nesto, ali ima nekih recenica koje, kad bi se izvukle iz konteksta, se cine pravim malim zrncima mudrosti. Nesto za cime ja nekako zudim u zadnje vrijeme.
*Čitanje knjiga usporedjujem s jedenjem. Neke se knjige jedu kao samo dodatak prehrani, neke se premecu po ustima i ispljunu (a oni koji ne bacaju hranu citaju je do kraja), a neke jedu polako kao jako mali komadic jako dobrog kolaca.
*Ne znam zasto ljudi citaju knjige, koji su njihovi razlozi. Ja citam jer samo u knjigama postoji idila, Utopija. Koja ne mora znaciti sretan kraj. Utopija u osjecajima, razmisljanjima, vidicima. Kad se voli, voli se bez sumnje, zore su savrsene, mrznja zavrsava dvobojima u podne. (Sad sam se malo odala da volim skoro samo romantizam)
*Tup-tup-tup... Lupkam prstom po plohi stola. Čekam. Ne znam što.
Čekam da se smrkne, pa da padne noc, da se idem otusirati, malo citam dok mi se ne prispava (ili dok ne procitam knjigu do kraja, tesko zaspim u zadnje vrijeme, nemiran san). Sve te radnje vode tome da brze dodje sutra. Ne zbog koncerta (makar to je jedan razlog), nego da nestane praznina ovog dana. Izludjuje me.
Kao da se trebalo dogoditi nešto Veliko, a desilo se Veliko Ništa.
Kao da sam trebala negdje biti, ali nisam bila.
Možda sam zaboravila nesto?
Što?!
Nemiri u meni. Ne miruju.
Posudite mi misao da je stavim u glavu i da se ispuni praznina!
*Čak je i ovaj post poprilično o ničem.
Ajde, neka.
Sluša se: imam slušaonu osamdesetih, trenutno Wicked game
Želi se: Tutanj (divne li riječi!)
Osjeća se: „Kakveli sablasne mladosti! Čutiš se starom kao Metuzalem, a ipak mladost u tebi šišolji, i nema ti od nje mira.“ (Ljubavnik lady Chatterlay, D. H. Lawrence)
Post je objavljen 23.03.2007. u 20:33 sati.