Marketing
Rekla je nije mi ništa. I tek je onda počela da plače...
Nikako da se popravi ovo moje stanje.
Ovo moje raspoloženje koje tek izađe na vidjelo onda kad uđem u sobu, sjednem na ovu (jako neudobnu) stolicu, i upalim svoje pjesme. One koje najviše odgovaraju tom mom blue raspoloženju. Ili one koje mu zapravo pridnose... i kad počnem pisati. Onda shvatim dosta stvari.. onda shvatim da me puno toga muči.
Neko loša atmosfera vlada.
Kao da se sve urotilo da me ubije. Znam da nije, ali lakše je tako razmišljat.
Muče me te neke moje filozofije o dosta stvari, o raznim ljudima.
Mrzim to što se čovjeka ne može upoznat u kratko vrijeme.
Mrzim se razočarat u ljude za koje misliš nešto sasvim suprotno.
Mrzim to.
Zašto ljudi ne mogu ostat isti?
Baš onako super i simpatični kao na prvi pogled?
A ne. Moraš saznat nešto loše o nekom, ili te taj netko baš mora razočarati. Druge nema. Jer ako se to ne dogodi, onda ti je taj super super prijatelj. Inače ne.
Ali isto tako mrzim to što se podrazumijeva da se preko nekih stvari mora prijeć.
A zašto?
Zašto bi se ja trebala pravit da me nešto nije povrijedilo?
Zašto bi trebala to ignorirat i krenit dalje?
I zašto se jednostavno ne bih mogla durit?
Volim to.
Nema većeg gušta nego ono kad je netko oko tebe, ispričava se, jer zna da je pogriješio, a ti mu hladno okrećeš glavu, i odbrusiš. :D
Da, da... you may think I'm a bitch... I agree. :)
Ali taman ja gorila od želje da oprostim toj osobi, i da sve bude kao prije, to neću napravit.
Moj ponos je sigurno jači.
I drago mi je da je.
Radije bih, u nekim situacijama, zadržala svoj ponos, nego ga progutala zbog nekog tko to svojim činom nije zaslužio.
E neće moći.
Neke se stvari valjda bolje vide u određenim, nepovoljnim situacijama.
Nečije lice se tad, valjda, najbolje vidi.
Bar sam ja do takvog zaključka došla.
Da, iz svojih grešaka se uči. To svi govore. Pa i ja.
Ali, najgore je kad se to dogodi. Najteže je prihvatit da si učinio pogrešku, i da ju ne smiješ ponovit. Jer, kao, trebao bi pokazati svoju zrelost i naučit iz te greške puno toga.
Ali to je jako teško.
Bar u ovim godinama.
Teško je donositi odluke. Jer su najčešće, jako nestabilne.
Mi valjda, još ne znamo što zapravo želimo.
Iskreno, nadam se da je tako. Jer ako nije, onda sam ja izgubljen slučaj. :)
Iako, mislim da u životu zbog ničeg (ili bar većine stvari) ne bi trebao žaliti.
Očito je da su se te neke stvari dogodile s razlogom. I da mi tu ništa ne možemo.
Jedino što je moguće je potruditi se da se to ne ponovi i da iz toga svega izađemo uzdignute glave.
Da. Tako nekako.
Vama je ovo, vjerojatno, još samo jedan post s nabacanim mislima i nepovezanim temama, ali tu je s razlogom.
Iz potrebe.
Čovjek se treba ispucat na nečemu, zar ne?
A na vašu žalost, ja to radim na blogu, najčešće. :D
Eh da.
Ivona, hvala ti. :*
Da te nije bilo neki dan, uf...
Ispalila bi. Sigurno.
Post je objavljen 16.03.2007. u 19:45 sati.