Marketing
Što je tu je. Jezero se mijenja, i gotovo.
Nije niti prvo, a niti zadnje.
Pogodilo me, samo zato što je to jezero bilo moje od rane mladosti. Od dječaštva.
Još me djed vozio na biciklu do njega. Tako da sam emocionalno vezaniji tim jezerom od drugih. U Ivanja Reci je kod vatrogasnog doma bilo nekoliko manjih jezera, a kad su gradili obilaznicu, ta jezera su jednostavno nestala. Presušila, i gotovo…Ta smo jezerca zvali žuta graba i žuti berek. Malo dalje na pola puta između Ivanja Reke, i Trstenika je mjesto Sop.
I tu je bilo jedno jezero, točnije stari nekadašnji tok Save, pa je ostala voda. I naravno ribe.
To smo zvali kod Benta, ili Bent. Gradnjom obilaznice oko Metropole, i to je jezero presušilo.
Zato se i brinem za Trstenik, da ne doživi sudbinu ostalih.
Znate kad nešto radite godinama, jednostavno to uđe u vas.
Postanete na neku ruku ovisni. Kao i sa pisanjem na blogu.
Nitko ne misli da će pisati dugo, ali kad počne, stalno se vraća. I piše.
Stoga potpuno razumijem kad netko ne voli vezivanja za neke stvari ili osobe.
Previše se zavoli i onda kad se ostane bez toga, bude zlo i naopako.
Na primjer pas. Imaš psa, vežete se jedno uz drugoga, naučite živjeti zajedno, i onda najednom ….praznina. Bol, suze, nemoč…
Sretni su oni koji mogu ubaciti u drugu brzinu, i nastaviti put…
Ja ne mogu. Ja sam preveliki emotivac, i strašno me pogađa kad sam nemočan.
Tako mi je u svemu. Slab sam na životinje, i na nepravde. Zbog tog karaktera ne jednom sam završio na ulici sučeljen sa kojekakvim zlostavljačima golubova, mačaka, pasa.
Poletjele bi šake. Bilo je i razbijenih noseva, i modrica…i suza…
Danas sam posebno slab na djecu. Sve njihove boli, i patnje, kao da se dešavaju meni. Tako bih rado pomogao, a ne mogu. Tako bih da mene boli, a ne njih, da sam ja bolestan, a ne oni, da je meni koljeno razbijeno…
I vele nebuš pil….
Vražju mater nebuš pil…
BISTRO…
Post je objavljen 16.03.2007. u 13:18 sati.