Dvolično i ktomu amatersko laskanje mladih, nadobudnih i urbanih danguba ugnjavilo me do žgaravice, pa sam ih lijepo i pristojno poslala u neku stvar, pojela kockicu ušećerenog đumbira za snagu i otišla. Leteći ćilim bio je rasprostrt odmah iza ugla. Srećom, nitko ga nije opazio.
(Danas su ljudi stvarno neobazrivi.)
"Mašala!" uskliknula sam diveći se orijentalnoj ornamentici i presijavanju zlaćanog pletiva što mi se topilo pod prstima. Radosna poput psa, naskočila sam na središnju šaru i otišla letjeti po modrom nebu iznad Zagreba.
Žeđam za nepresušnim izvorom života.
Žeđ je moja golema.
Nebeske te ravnice previše su me podsjećale na retardirano čedo Dalmacije i Slavonije, te sam odlučila aterirati u, meni dotad nepoznat kraj- Donju Lamicu. Ispred obiteljske kuće na broju dvadeset, stajala je domaćica. Žena u šlafroku cvjetnog uzorka, ruku skrštenih na ocvalom poprsju.
"Gospođo?"
Nije me čula. Zurila je u humusom prekriveno tlo. Doimala se utopljenom u čamotinju onih godina, o kojima se još ne usudim aktivno razmišljati, iako bih možda trebala.
"Gospođo?"
Podigla je glavu.
"Dobar dan. Tražim nepresušan izvor života. Ima li čega sličnog tu negdje u blizini?"
"jao jao" zahihotala se, posramljena ko šiparica "jao, ja vam takve stvari neznam. Pričekajte, pitat ću sina, on je mlad".
Zazvala je muško ime, a iza iskukičane zavjese provirila je ćelava glava.
"Šta je?"
"Evo, gospodična pita za izvor..."
Ćelava glava rezignirano je dobacila; "Probaj tamo!" a za njom je ruka pokazala jugoistok.
Na obzoru je pisalo "Industrogradnja".
Post je objavljen 15.03.2007. u 16:36 sati.