Nastavak odstrijela tropričaša plus jedan solist, kako bih broj pročitanih zaokružio na redni broj ove rubričice. Bez nekog naročito pametnog ili naročito iritantnog uvoda jerbo sam jedan pos'o završio u četiri ujutro, drugi maločas, a treći i četvrti me čekaju čim ovo obavim.
Daklem, Gradić nije tako loše napisan koliko je nadrkan i mlad, pa prema tome slabo zanimljiv ikome do li autoru. I počinje buđenjem (trebao sam udarati recke za ovo) ... Nešto između funkcionira puno bolje, jer je SF, pa tu nadrkanost leži jer je SF sam po sebi mladalački žanr, brine se o sudbini svijeta, dok se odrasli brinu samo o sudbini vlastite guzice. Dobro, dakle, ali upitan je prolaz u ovakvoj konkurenciji - preporučam slanje SF-fanzinima/časopisima ... Svetog Petra kajgana, na kraju, uspijeva se čak lišiti i nadrkanosti, čime autor pokazuje začuđujući raspon. I simpa je. Prolaz u drugi krug.
S obzirom da Moja Nale, Moj Bajac i Moj Stiv zvuče dnevnički, interesantni su mojoj voajerskoj strani. Koliko su za knjigu, pak, ne znam, jer dobijaju (gle, razlika od redovnih tropričaša) time što se čitaju zajedno, nadograđuju se. Izabrati jednu, značilo bi osiromašiti ih, izabrati tri ne dolazi u obzir. Što preporučiti autorici? Vlastitu knjigu s još pedesetak takvih portreta? I da joj netko, svakako, popravi spelovanje engleskog.
Snaga iduće autorice je u detaljima. Ona na njima pokušava sagraditi priču, ali se i dalje pamte samo detalji, dok zaplet, kad se konačno udostoji pojaviti, tone u dosadu. Iz Njemačke s ljubavlju, Fićo i Hrvatske delikatese sve pate od iste boljetice: pamfletizma umotanog u previše teksta, zbog čega ne dolazi do izražaja ono što bi trebalo doći.
Tri autorice poslale su tri Pletenice. Ako sam dobro shvatio princip, fora je da svaka od njih tri napiše po ulomak/pričicu u kojoj se moraju pojaviti četiri izabrane riječi, i onda se to ulijepi jedno za drugim i - priča. Fora je fora, ali na taj način, bojim se, for(m)a uvelike zasjenjuje sadržaj.
Zapravo je strašno kako se iskrene priče, kad se čitaju u stotinama, stapaju u sivilo pa nas (mene!) uopće ne bude briga ni za te ljude, ni za njihova razmišljanja, kamoli za osjećaje. Kao što nas (mene!) nije briga ni za susjede. Samo tražimo (ja!) neki šok, nešto različito, da me probudi ... Osmijeh bez broja, Kavez i Hobi su tako nečije male tuge i mali snovi pored kojih prolazim brzo, osjećajući kako nemam vremena, nemam volje, nemam strpljenja.
Idući autor bar ne gnjavi. Poštuje kratkoću vremena i brz ritam života te je batalio svu literarnost i piči samo dijaloge. Dobro, u Aaargentini nije, zato mi je ta i najmanje draga. Kupovina kompjutera je bila zabavna, iako je postskriptum nepotreban, dok mi je Maribor ili razlaz još zabavnija, za prolaz čak.
Idući autor (Kaleidoskop, Kaleidoskop, Kaleidoskop) ima moje simpatije zato što piše SF, ali pisanje mu je strogo funkcionalno, bez ijedne iskre literarnosti i osobnosti (okej, lažem: svidjela mi se promenada s kulisama). Možda bude bolje, ali za sada - natrag u geto.
Moj ugao, Snijeg s mirisom cimeta, Snoviđenja cyber žene ... dobro napisane priče koje znaju što žele i kamo idu, ali mi se svejedno utapaju u sivoću ... Možda "Snoviđenja" malo odskoče. Hajde, prolaz u drugi krugi cugi i tugi.
Pa sam onda, preko reda i preko veze, pročitao jednog pisca kojeg znam i priču u njegovom već trejdmark stilu brehmovske znanstvene fantastike. I sviđa mi se. Nije neka turbo literatura, ali je zanat pic-pic. I fora mi je. I pamtljivo je. Prolaz za Mucicu, jebi ga, pa neka je i preko veze. Nek' je drugi ruše.
Dvajstpet danas, dvajsšest idući put, još mi ih samo milijun ostaje. Jaojoj i boca ruma. Matična stranica ovog natječaja je gdje i uvijek, vidimo se kad se vidimo, idem, ne znam, saugati.
(mcn)
Post je objavljen 15.03.2007. u 12:36 sati.