Marketing
Brazil-Maresias
Skrenuli smo s auto-puta i dalje nastavili prasnjavom cestom. Tu i tamo bi proso kakav bicikl i za sobom vijao prasinu.
Bili smo u Maresiasu, omanjem...erm...selu koje je u zadnjih par godina postalo mondeno okupljaliste raje iz Sao Paula koji jedva docekaju vikend da se maknu iz smogom ugusenog grada na more.
Maresias se sastojao od par prasnjavih i jedne asfaltirane ulice, parkilometarske plaze, par restorana, par ducana japanaka i bikinija i niceg drugog.
Ulicni znakovi bili su zakucani u trupla drveca, javna rasvjeta se sastojala od dvi lampe kakve sam zadnji put vidila u babinom selu u Hercegovini circa 1980, a glavno prijevozno sredstvo bio je bicikl.
Tropikalno-lezerni makeover imao je cak i reklamno-promidzbeni program koji se sastojao od prasnjavog covika na jos prasnjavijem biciklu na kojeg je bio privezan zvucnik iz kojeg su se prolamale najnovije ponude lokalnih biznis efendija.
Bio je to raj na zemlji.
"Jeli, jel rastu ovdi anakonde?", pitala sam Brusa.
"Ne rastu."
"A mini anakonde?", ne dah se ja i dalje ne vjerujuci da raj na zemlji nema bar jednu zmijurinu.
"NE!", rece Brus, sad odresitije.
"A zmije vulgaris?"
Ovaj put se Brus nije ni udostojio odgovorit, uputivsi mi samo pogled kojim je rekao sve.
Nisam mu vjerovala.
Znala sam da se u omanjem smrdljivom kanalu koji se isto potezao duzinom Maresiasa skrivaju svizci i anakonde i da samo vrebaju kad cu ja naic.
"Brus, zaboravila sam uzest maglite", rekla sam ja nesto kasnije.
"Sta ce ti to?"
"Da vidim ne nagazit na anakondu."
Brus je digo oci prema nebesima i sutio.
Da se oduzim, zabavljala sam ga pricama o Chairman Mao-u (Jestel znali da Mao Tse-Tung nije prao zube preferirajuci staru kinesku metodu ispiranja zubiju cajem i zvakanjem cajnog lisca te da kad je
njegov doktor konacno dobio uputu da mu pregleda zube kad je Mao vec bio stari jarac, doktor nasao krs i lom. Maovi zubi bili su prekriveni zelenkastim slojem, a zubno meso mu je na dodir ispustalo gnoj!), paradiranjem u mini bikinijima i davanjem reporta mojih biolosko-agrikulturnih eksperimenata nad lokalnim mravima (ostavila sam im svaki dan komadic hrane da vidim nakon koliko vremena ce komadic hrane bit raznesen od strane mrava. Najduze im treba da rasparce kikiriki. Cak dva dana. FACT!).
Anakondu jos uvijek cekam.
Post je objavljen 12.03.2007. u 20:27 sati.