Oprosti? Heeej, oprosti. Mogu te nešto pitati? (naginje se prema slučajnom prolazniku i čelom mu se unosi u lice) Jel mi možda na čelu nešto piše? Nešto tipa designated driver? Ah ne, nema ništa? Jesi siguran? Aha oke hvala ti puno. (okreće se i odlazi)
Stvarno ne znam tko i kada točno je meni uvalio volan i rekao mi da vozim a nije mi rekao ni kamo ni kako. Kao da mi na čelu piše designated driver. Očekuje se da ću ja uvijek znati kamo idemo. Pa ja jedva znam kamo ja idem, a kako da onda upravljam još jednu osobu. Ali to se od mene očekuje. To je uloga koja mi je nasilno ugurana i sad nema nazad. Ili ju mogu igrati kako znam ili sve pada u vodu. A ja ne želim da sve padne u vodu. Ja bih samo željela imati suvozača pokraj sebe. A ne ovako, sve odluke na mene padaju, svi planovi i sve ideje moraju od mene poteći. Zašto ja moram imati inicijativu? Zašto ja moram uvijek napraviti prvi korak? Ja bih samo htjela da jednom mogu sjesti u miru i uživati u vožnji, a ne da uvijek ja moram voziti.
Kažu mi da sam agresivna. Jebote ja nisam agresivna, JA REAGIRAM. Reakcije nisu isto što i biti agresivan. Razumijem kako onima koji su cijeli život bili samo oni koji su sjedili i očekivali da vozač odredi kamo se ide moje reakcije čine kao agresivnost. Da ja reagiram malo više od samo uzdaha i pogleda. Ali to nije agresivno. To je samo reakcija. To je samo reakcija kakvu bi bilo lijepo pobuditi kod tebe. Dušo, nisi ti mene vidio agresivnu. Ja priznajem da nekad burno reagiram i ne ne branim se ali ne mogu se normalne reakcije pripisivati agresivnošću. Barataš riječi koju ne znaš do kraja objasniti. Ja nisam prema tebi nikad bila agresivna. Ja kad sam agresivna onda ili udarim osobu koja me do te mjere može naljutiti ili razbijem nešto. Prema tome niti sam agresivna prema tebi niti si me ikad vidio istinski ljutu. I to je dobro. I za tebe i za mene. Za tebe jer nećeš pobrati udarac a za mene jer znači da me ne možeš tako jako naljutiti. To nije nešto čime se ja ponosim i zato se trudim da u javnosti to ne pokazujem. One trenutke kad sam toliko izbezumljena od bijesa proživljavam sama jer ne želim da me oni koje me vole vide takvu. Tada samu sebe uplašim. Zato ljubavi ja nisam agresivna prema tebi.
A zašto sam danas ono napravila? Iskreno nemam pojma. Valjda zato što me boli da ti ja moram reći da me se sjetiš. Ne vidim poantu u tome da te ja moram upućivati da postojim. Ako se sam ne možeš sjetiti što trebaš nema smisla da ti ja kažem trebao si to i to. Ali ipak ti na kraju kažem, jer ne mogu protiv sebe. Tisuću puta sam si rekla nemoj. Daj pusti. Nije to tak strašno. Nemoj praviti svađu od toga. Ali ne mogu. Boli me to. Boli me to što me se ne sjetiš i onda želim da i tebe boli jer nije pošteno da samo ja patim, da samo mene boli. I onda ti želim dati do znanja da me boli, želim da sam shvatiš. Ali nikad ne shvatiš, uvijek ti ja moram reći. I onda ispada da sam ja zahtjevna i da ti brojim sve tvoje greške. A ne brojim ti ništa ljubavi. Nijednu jedinu lošu stvar koju si mi napravio ti nikad nisam brojala. I sve loše brišem onim dobrim. A ti mi i dalje kazeš kako ti brojim. Ja samo želim da primjetiš a da ti ne moram ja to reći ili ukazati ti na to. Želim da nešto napraviš sam od sebe. Kao onda kad si mi kupio kinder bueno ili kad si mi čarapice nabavio da mi ne bude hladno. Nije pošteno. Nije pošteno da ti ja uvijek moram reći što želim. Želim da mi jednom nešto sam daš. Nešto što znaš da bi htjela, da znam da me poznaš. Ja tebe poznam. Ja znam što ti treba bez da mi kažeš. Zašto ja to ne mogu dobiti zauzvrat od tebe? Zašto ja uvijek odem doma i plačem a ti odeš na kavu ili se zabavljaš na kompu. Nije pošteno. Nije pošteno da ja sad budem tužna a da se ti sad igraš i da poslije ideš na kavu. Ali naravno da ti to kažem rekao bi mi da sam grozna i da sam zahtjevam neš.
Mislim da je vrijeme da se suočimo s istinom...mi ne možemo razgovarati. Ja ne mogu razgovarati s tobom. Veza jednostavno ne može tako uspjeti. Da je jedna osoba vozač a druga suvozač. U vezi kakvu ja želim da volan imaju obe osobe, i da naizmjence voze, a ne da jedna osoba uvijek vozi a druga samo uživa u vožnji. Žao mi je ljubavi ali to je previše za mene. Ti si mi dao volan. Ja ga nisam htjela a ti si mi ga uvalio i sad očekuješ da ja sve uvijek znam, da ja uvijek imam ideje i da uvijek znam kamo ćemo i što ćemo. I ti imaš zdrav mozak i želim da ga počneš koristiti. I zato kad te pitam koji film ćemo posuditi nemoj mi reći svejedno mi je ili ti odluči. Pomozi mi, biraj sa mnom. Nemoj sve meni gurnuti u krilo i čekati da ja sve riješim. I onda se čudiš kad planem i kad se počnem derati. Pa ne mogu više. Puno je toga, a ja sam mala. I sama sam. Ti samo stojiš pokraj mene i samo tu i tamo vičeš neke nerazumljive upute. Ja onda ne znam kamo skrenuti i zabijem se u stup.
Ja bih samo željela malo iskrene brige s tvoje strane. A ne da me onako površno pitaš što mi je a kad ti kažem da skreneš s teme ili zaboraviš na to. Ja to ne zaboravim. Daj me samo voli. Samo me voli. Jel to tako teško?
:(
Post je objavljen 11.03.2007. u 19:15 sati.