Bol, napokon. Suze napokon. Dobro je da ima zla, da mi da priliku da zalim samu sebe. I dok placem budim se u onu mene sto osjeca, sto je eksplozija ljubavi. Strah me je praznine kad suze prodju. Opkoljena prosjecnoscu, i mojom i tudjom. Pa mislim, sta je ovaj zivot vrjedan ako ga svi zivimo na isti nacin. Preplaseno i skuceno. Ali ne znam vise sta je alternativa. Ni u ovoj mojoj krajnosti nema srece. Nema onog osjecaja da cinim pravu stvar. Prestale su suze, opet sam se odaljila od same sebe. Mrznja je ostala. Prema mraku i mojoj nemoci da se usrecim. Plitkost ljudi oko mene, sitnicavost. Pasivnost ubija me. I sve to znam, ali ne mogu ni da mrdnem.
Odoh u Estoniju pa u Litvaniju na zadatak na nekih par sedmica. Nadam se da cu imat dostup internetu.
Ma ne dam se, ne priznajem ova pravila igre sto su mi nametnuta. Moja igra, moja pravila. I nek letim i padam zbog toga.
Post je objavljen 07.03.2007. u 00:28 sati.