Noć je. Behar je probeharao a zrakom se širi jebozov. "idealna večer da obrnem kintu!" zaključila sam.
Mačka već danima nije jela, a ni sama već dugo nisam ništa prezalogajila, u ovom i ONOM smislu. Nasprejala sam šarafe antioksidativnim sredstvom, zalijepila zube dentaxom, namazala usne karminom boje fuksije, zgužvala kosu, natapirala šiške i utegla se u bijeli body. U bijelom izgledam svježije.
Napaljena vlastitim odrazom u zrcalu, iskoračila sam u topli mrak, pazeći pritom da se kuckanje štikli čuje što jače, tek toliko da uznemirim psihoznu susjedu jer znam da me promatra. Da, ohola sam, priznajem, al ko je jebe.
Prljavi pohotni pogledi počeli su se lijepiti za moje atraktivne obline već u smrdljivom autobusu. Neka, pomislih, neka i njima, prigradskim parazitima, malo radosti. Ubrzo mi je dosadilo pa sam dignula ruke, zamahnula mlohavim nadlakticama i naglas se smijala gladnoj masi što se ekstatično razlijevala pod dejstvom mog potpazušnog vonja, sve dok ih vozač, i sam omamljen, nije okrutno poizbacivao na zadnjoj stanici.
Importane.
Blještavila velegrada uvijek me ostave bez daha.
Dok sam se pribirala, naslonjena na željeznu ogradu, prišao mi je neugledni gnjus, bazdeći na fekalije i ćevape s lukom.
"Oš pit ša?".
Načas mi se učinilo da me upitao "Oš pištolj?" što bi svakako bio poželjno. Prepoželjno, zato sam i posumnjala, digla obrvu i upitala; "Molim?" . "Oš popit?" prohroptao mi je u uho, a od njegova zadaha bih sigurno povratila, da sam imala što.
"Neću", rekla sam, "al moš mi kupit sladoled u mekdonaldsu, recimo".
"Oš se jebat?".
"Ne, samo ću lizat."
Dok je sporo crkavao u lokvi vlastite krvi i crnini koturaške ulice, pomno sam grebala ostatke karamel preljeva sa rubova plastične čašice, gledala bistro nebo i razmišljala o proljeću.
Post je objavljen 06.03.2007. u 21:00 sati.