Sedio sam pred kompjuterom i klikao bez volje, puta i pun dosade. Nije bilo dece da me zabavljaju niti nastavnika da mi dodeli da nešto iskopiram ili odnesem. Umirao sam od dosade i nisam znao kako da iskoristim to vreme. Tih dana pričalo se o onim blogovima. Pih! Pa to je smejurija. Ko još vodi privatni dnevnik na netu? Ko je takva budala da otkriva svoje privatnosti ljudima? Kontao pa ajd da pisem o događajima i provodima s društvom, to nije baš toliko privatno. Ali činilo mi se isprazno, a i čovek sam u godinama pa nije baš pametno otkrivati koliko dečiju narav imamo. Religija, ljudi i razne bajke nisu bila moja domena jer nisam hteo nametati ljudima svoje mišljenje, a još manje se raspravljati s budalama što ja tako razmišljam.
I tu se pojavi ona... Moja muza! Moja alfa i omega! Moja svetlost i tama, svetica i grešnica, gospođa i seljanka, moja... de dobre je!! Skontali su ljudi!
Baba! Odmah sam se prihvatio posla i napisao dve lude priče pun inspiracije. Međutim, u to vreme su ljudi sa Blog.hr obavljali neke radove i tih spisa nema više. Ja sam nastavio rad, ali to više nije bilo to. Ali kult ide dalje. I moja baba Jovanka živi i dalje.
Dana 06. 03. 2006. u 12:36 je nastao ovaj blog posvećen jednog Bosanki koja ispija živce, ali i pomaže. Njene dogodovštine trajaće dok god je živa, a njeno ime nastojaću da ljudi zapamte zauvek!
Nastavak sledi...
Post je objavljen 06.03.2007. u 11:49 sati.