Vraćam se.
Unatrag, naravno. Nemoguće je vratiti se naprijed. Vraćam se, dakle, unatrag. Po čemu, pitate se?
Po željama. Odjednom želim ići. Nije toliko važno gdje, samo da se ide. Razmišljam gdje sam sve mogla ići i sada bih to nadoknađivala. I dodavala. Ljutim se na sebe što sam znala biti pasivna, što sam znala odgađati nešto misleći kako ću "drugi put". Da, drugi put. Ljudi sve stignu drugi put. A ja se pitam koliko tih drugih puteva ima. Bit će, nijedan. Dobila sam neki dan jedan forward, a u subjectu je pisalo "nešto za razmišljanje". Ma da, pomislih uz podmsijeh. Eto, prevarila sam se. Baš je za razmišljanje. Ali djeluje podmuklo taj mail. Nisam pala u trans i počela nizati misli po deduktivno-induktivnim načelima, da bih na kraju došla sebi sa duboko usađenom i usvojenom poukom. Ma kakvi. Taj mail ima odgođeno djelovanje. O, koje li filozofije o jednom običnom mailu. Uglavnom. Ja imam želje. Želje koje ne ostvarujem. Jer ih odgađam za drugi put. Želje koje smatram minornima u odnosu na velike promjene koje očekujem. Ili ne očekujem, sasvim je svejedno.
Pričate li kad sami sa sobom? Ja sam zaključila da je to ustvari jako bitno. Pitati osobu u sebi što zapravo misli i želi. Odvojiti tu osobu od okoline i granica koje je postavio netko drugi i tražiti od nje da glasno kaže što stvarno želi ona sama, bez obzira na druge. Ne, ne zagovaram apsolutnu sebičnost po principu "samo sam ja bitna i ništa više" nego mislim da se tek kada osoba u nama jasno kaže što želi može napraviti kompromis. Između te osobe i onoga što se nudi. Kompromis je nemoguć ako se obje strane nisu potpuno izjasnile. Poanta: pričajte sa sobom.
I na kraju, veliki BRAVO za ove face ovdje, koje su uspjele napraviti pravu rodno-korektnu reklamu u kojoj tata peče kolače. Ipak se kreće!
Post je objavljen 04.03.2007. u 10:56 sati.