Bila sam na probi klape(pjevam u klapi) i onda je jedna cura počela plakati na probi zato što joj je tata bolestan na živce(boluje od PTSP-a) i porazbijao je sve po kući i morali su joj brat i mama otići na policiju jer je počeo divljat,a još je i popio.Tako mi ju je bilo žao.Ubiti sam shvatila da mi doma istu situaciju imamo.Razlika je u tome što moj tata nas po kući psihički maltretira svijesno,a njezin zbog bolesti.Kad smo ju vozili doma,ubiti nije išla sebi doma jer je hitna i policija trebala prvo odvest tatu,pa će onda ona ić doma(išla je kod jedne žene),poljubila sam ju za sreću i rekla sam da ako s nekim oće razgovarat da me slobodno nazove,ne znam dali hoće,ali ako i nazove ja ću ju razumjet jer ja imam 15 god ali imam više mozga nego neki stariji ljudi koje ja poznajem,a i imamo praktično istu situaciju.
Zašto je život tako okrutan?Shvatila sam da život nije baš savršen,ali shvatila sam to prerano. Zažto nas Bog muči toliko?Vjerojatno želi vidjeti koliko se uzdamo u njega.Nek se on meni ne uvrijedi,ali Bože moj to ti nije dobra fora.Od svih suza koje sam ja isplakala mogu jezero napravit,a što je tek s ostalima koji žive poput mene.Zar ti nije bilo dosta Bože,jesi li se nagledao dovoljno patnje?!PRESTANI!!!!DOSTA!!!NE MUČI NAS VIŠE!!!
P.S.
Na komentare vam neću moći odgovoriti najmanje do 5.3. jer imam neke obaveze.
Post je objavljen 03.03.2007. u 23:14 sati.