Bila je stvar trenutka kad će nas Mazurin spaziti. Nekako sam osjećao da neću moći izbjeći pitanje o stanju radova na popravku energetskog kabela u Žabljakovini. Nadao sam se samo, da su momci vani na dobrom tragu i da neće biti komplikacija.
- Joj, Pišta, - čuo sam kako Mazurin vedrim glasom govori gosponu Štefaneku, - pa mi se nismo vid'li još od mog odlaska iz radione. Kak je sad tam kod vas? Jesu li svi dečki na broju?
- Eh, nažalost nisu Mazo! Guza je prešel na onaj svet. Nekaj mu se zakompliciralo s gušteračom, znaš, otišel je na operaciju i dva tjedna nakon te operacije nastupila je sepsa...ni mu bilo spasa.
Svima nam je bilo žal kaj pesima kad je prešel...
Mazurin je pognuo glavu. Nekoliko trenutaka od njega nije bilo glasa. Šutio je i Štefanek i čekao da ovaj drugi progovori.
-Znaš Pišta, ovo me je stvarno lupilo. Baš sam si neki dan mislil na njega i na vreme kad je došel kod nas delati. Sećaš se kak je bil prestrašen i smotan, a kak je posle postal dežurni komedijaš i vicmaher?
Bil je besmrtan.
-Da Mazo, nema dana da ga se dečki ne setiju...
-Boga mu, Pišta, znaš kaj; ma nije mi ovo prvi put kak za nekog čujem kak je posle operacije vmrl od sepse. Pa ti su današnji doktori ... aaaah... ma bolje je da ništ ne velim. Znaš i sam kak veliju; šutnja je zlato!
-Je! Prav veliju, a kaj mi siromaki moremo? Morti samo Boga dragoga za milost prositi kad se u njihovim rukama najdemo, kaj ne?
Post je objavljen 26.02.2007. u 10:54 sati.