Zašto se ponekada ne možemo pokazati onakvima kakvi jesmo? Zašto ne možemo pokazati ono što osjećamo? Zašto nam nekad teško pada pustit suzu bijesa ili tuge pred drugima? Ovo sve mora imati smisla. Možda se taj smisao krije negdje u nama, u toj našoj glumi. Možda je naš najbolji prijatelj baš ono što u nama sjedi, onaj netko skime razgovaramo kada smo sami, kada smo tužni, onaj netko tko poznaje ono lice što se skriva iza maske, ono što se skriva iza kazališnih zastora. Ne znam jesu li ovo točni odgovori na sva ta pitanja, ali znam da to sve nije tako negativno koliko izgleda na prvi pogled... Postoji negativnost...Da... Jer ono što krijemo ponekada je teško sakriti. Ponakada zbog toga moramo lagati. Moramo lagati, a ne želimo. Nitko nas ne prisiljava na to, ali opet scenarij našeg života igra igre snama. Opet govorimo nešto što zaprvao ne želimo reći, ali tako piše u scenariju i to se mora desiti...
Nekada mi se čini da su snovi baš onaj naš pravi svijet. Jer jedino u njima naša mašta može oživjeti, jer jedino u njima ne glumimo drugoga. Samo u snovima pokazujemo ono što jesmo, svoje ja, a kada se probudimo opet se nađemo na pozornici. I opet čekamo samo nekoliko trenutaka dok se zastori ponovo ne otvore...
I gluma opet počinje...
Post je objavljen 23.02.2007. u 23:06 sati.