Nekada ne želim da ljudi sve poprave, da sve bude u redu i ima smisla. Ponekad želim samo zagrljaj.
Možda je to glupo, vrlo vjerojatno jeste. Sve je ovo glupo, zapravo.
I nije. I je i nije. Beskonačna petlja.
I sve nestaje, gubi se i blijedi osim borbe. Ne za ili protiv njih, već sam sa sobom, beskonačno.
Ništa se ne će promijeniti, ne izvana. Možda rastem. Možda samo umišljam da rastem.
Ne, nisam neustrašiva, nisam sigurna niti hrabra. Ali svejednako hodam, korak po korak, ulicu za ulicom sve bliže i bliže. Vrištim, želim se okrenuti i pobjeći, sakriti se i reći sama sebi da sam barem pokušala i da je u redu, ali ne mogu jer previše me privlači ta ideja ... što ako sam u krivu ?
Post je objavljen 23.02.2007. u 00:19 sati.