Večeras sam kupio milostinju. Po običaju sam išao polu-pognute glave s lijevom rukom na prsima, što bi moglo izgledati kao da se držim za srce ili doživljavam nekakav infarkt.
I dođem do jedne bake.
Ona me pogleda i kaže:
"Šta je tebi?" pokazujući na moju ruku na prsima "Šta ti je?"
"Ma, ništa, ni...." Pokušao sam tiho odgovoriti.
"Šta se mrštiš?"
Zastao sam na sekundu, nasmiješio joj se i nastavio dalje.
Trebalo mi je nekoliko koraka da shvatim koliko je ona u pravu. Šta se mrštim? I ne trebam se mrštiti.
Zaista, trebao bih biti sretan u Isusovoj prisutnosti. Trebao bih sjati od Gospodinove milosti i svim srcem klicati Bogu.
I tada mi je velika radosti zbilja ušla u srce zbog toga što je Isus bio s nama.
I zbilja. Ne zaboravljamo li:
"I kad postite, ne budite smrknuti kao licemjeri. Izobličuju lica da pokažu ljudima kako poste. Zaista, kažem vam, primili su svoju plaću. Ti naprotiv, kad postiš, pomaži glavu i umij lice da ne zapaze ljudi kako postiš, nego Otac tvoj koji je u skrovitosti. I Otac tvoj, koji vidi u skrovitosti, uzvratit će ti."
Mt 6, 16-17
P.S.
Oprostite mi na ovoj digresiji od primarne teme bloga - ovo ni u kom slučaju nije svjedočanstvo bilo kakvog sveca. Samo... magarca.
Post je objavljen 21.02.2007. u 19:27 sati.