Marketing
još jedna subota je došla...
eyla people..evo me opet...
znam da ste "silno" očekivali moj novi post,pa sam se potrudila da ga dobijete...
baš sam malo razmišljala i došla sam do zaljučka da sam u zadnje vrijeme na blogu full zapustila muziku
, tako da molim sve one koji su dolazili kod mene zobg muzike da mi se jave ša žele da im pišem, pa ću pisat...
***
kod mene nema ništa novo osim ša se još nisam riješila onih sranja u koja sam se uvalila
,al se iskreno nadam da ću i to ša prije riješit jer će mi glava puknut...
da vam ne duljim..
za ljubitelje moje knjige...evo vam nastavak...
***
I napokon, dođem do škole, popularno zvane: «ustanova za mučenje» i nabacim neki smiješak na lice tek toliko da ljudima ne moram objašnjavati što se sa mnom događa. A tko zna, možda nitko ne bi ni primijetio da nisam dobre volje. Nekad osjećam tako usamljeno pored svih ljudi na svijetu. Nekad baš mislim kako mi je za utjehu potrebna samo jedna osoba, ali najbolje je upravo to, što ja ne znam koja bi ta osoba mogla biti i postoji li. Naravno, kad malo bolje razmislim, Mario je čista svršena prošlost sa kojom ja nemam više ništa do li lijepih uspomena, a naravno i onih « krasnih» kad sam plakala dan i noć zbog prekida. Bilo mi je dovoljno da se sjetim njegovog osmjeha kako bi briznula u plač, ali danas, sama pomisao na to da sam toliko patila za njim mi je užasavajuća.
« Bok, malena, pa gdje si mi ti?! » - opet Idora i njezin piskutavi glasić. Ali ipak ga danas podnosim malo lakše nego jučer.
« Pa eto me..»- Bože, koji fancy odgovor. Znam da mi to ne ide u prilog jer će Idora sad krenuti s besmislenim razgovorom o tome koga je sinoć vidjela u Odiseju, s kime je trebala bit, s kime je trebala brijat, kome je dala broj, a kome je rekla da je najobičniji kreten. Dobro, ovo zadnje je možda i nemoguće za Idoru jer je ona previše fina da bi dečku rekla da je kreten, a ja baš mislim da svi oni zaslužuju da im se to u facu kaže. Al pustimo sad njih.
Zurim u Idoru i ne mogu se načuditi koliko je ona toga uspjela reći dok sam ja nju zamišljala kako dečku govori da je kreten. To mi nikako ne može doći u glavu: koliko Idora riječi u sekundi može izgovoriti. Pa čak bi se moglo i reći da svaki dan napravi svoj rekord.
« …i onda smo ti mi išli u taj caffe bar…popili litru cuge i bili smo kao nadrogirani. Samo smo se smijali i derali po ulici, a onda… Jao..e…ti ne možeš ni zamisliti kako je taj tip sladak…» - kako mrzim kad mi počne pričat takve eseje što je tko radio u pojedinim sekundama toga dana, a pritom misli da je neka faca ako će popit par pića i reći nekoliko tobože « cool » riječi. Ali opet…nije ona tako loša, premda me ne primjećuje kad mi je najpotrebnije…Ona je jedna obična tinejđerica koju zanima kako se najbolje provesti u životu. I ja joj želim sve najbolje, ali ako mi već glumi tzv. Prijateljicu, barem neka se potrudi da ju zanima ijedan aspekt moga života.
Dok je ona meni prepričavala svaki detalj protekloga dana, ja sam polako, ali sigurno koračala prema mojom « omiljenoj » učionici. I naravno, ušla sam, a da me nitko nije ni primijetio. Ponekad se pitam dal sam ja stvarno tako prozirna ili grozna ili ne znam ni ja što sve ne… Svi su bili udubljeni u svoje tzv. Dubokoumno razmišljanje, a ja…nevidljiva. Ali od toliko problema koji mi se nalaze u glavi, više ne znam razlučiti pričinjava li mi se ili ne. Možda i pretjerujem, pa izmišljam da nikome nije stalo do mene, ali tako mi se čini. I ljudi koji mi se obrate pričaju samo o svojim potrebama, a kad ja progovorim, odmah mi se zamjera.
« Ma daj..Kako ste lude…»- u jednom trenutku sam ju samo prekinula u njezinom prepričavanju.
« Da…» -i upravo u trenutku kada mi je htjela ispričati još jedan roman svoga života, spasilo me zvono. Ne mogu vjerovati da me ZVONO spasilo. To obično prizvučno, ogromno, nešto me spasilo od Idorinog romana. Ali naravno, uslijedio je sat fizike koji me nije baš spasio jedinice. Mislim da u današnjem svijetu i najintelektualnije osobe imaju jedinicu iz fizike, ili se tom činjenicom samo tješim… Bilo kako bilo, školski dio dana je uspio proći samo s jednom jedinicom i onako «dobrog» raspoloženja odlazim kući.
Majka je već bila pred štednjakom i spremala večeru, ponašala se kao da jučerašnji dan nije postojao, kao da ništa nije bilo. A možda je tako i bolje. Zato sam otišla do nje i ispričala joj sve imaginarne događaje iz škole. Ona mi je, naravno, sve povjerovala što je meni oveliko pomoglo da na trenutak uživam u svojoj maštariji i zaboravim na sve.
Ne mogu vjerovati! Moja maštarija koju sam podvalila mami mi je pomogla da na lice stavim neki mali, ali iskren smiješak. Čak sam se odlučila za jednu potpuno besmislicu i nazvala Idoru kako bi ju pozvala na kavu u Odisej.
« Pa naravno, ja sam mislila da me to nikad nećeš pitati….Kada idemo?» - Idora je, čini se skakala od sreće. Iako ne vidim nikakvu sreću u kavi u Odiseju ,punom kretena koji misle da su najveće face na svijetu ako zapale cigaretu pred curom ili spuste hlače do koljena, učinila sam to Idori, a i sebi. Ne želim si ponovo upropastiti večer još jednom svađom s mamom.
Napokon, spremna, silazim u kuhinju po tek nedavno oličenim stepenicama i nekim čudno sretnim glasom objavljujem da idem u Odisej na kavu. Ali naravno, to nije moglo proći tek tako u miru…
«Nisi ništa večerala, a za sutra sigurno imaš nešto za učiti. Ne možeš sada ići na kavu. Nauči se nekom redu….» -…opet je počela…
Nisam bila od volje počinjati još jednu svađu: uzela sam nekoliko kriška sira iz frižidera, složila ih među dvjema kriškama kruha, pozdravila ju i otišla. Znala sam da, kad se vratim, neće sve proći tako glatko, ali sam izašla s tim rizikom.
...
ne znam dal ću vam i dalje pisat nastavke jer onda niko ne bi kupio moju knjigu kad je objavim...al možda ipak nastavim..ne znam još
to bi vam bilo to od mene...
voli vas puno LILL
ja sad idem van..a vi..kako oćete..hehe
booooooooook
Post je objavljen 17.02.2007. u 17:34 sati.