Nazvala je malo prije. Veli:
"Ddadd, ja sam razmišljala. Razmisljala sam o nama.
Sjećaš li se kad si govorio da te zanemarujem? Uvijek sam mislila da to nije istina, ali jučer sam shvatila da jest! Zanemarivala sam te jako i sad znam da jesam, oprosti!"
Zatim je dodala:
"Nazvala sam jer sam mislila da će ti možda biti lakše ako ti to kažem!"
Na stranu to što mi po tom pitanju već duže vremena nije nešto naročito teško, na stranu što ne volim kad nazove, na stranu svi drugi osjećaji...osjetio sam da sad želim pričati totalno iskreno:
"Zbog toga što si mi rekla, nema mi što biti lakše! Tu činjenicu da si me zanemarivala ja sam već znao - dakle, nisi mi rekla ništa novo. S druge strane, to šti si TI to napokon spoznala, to je meni nebitno, prekasno je - mi nemamo više ništa zajedničko!
Činjenica da si TI shvatila kako je meni bilo sad se tiče samo tebe, samnom to više nema nikakve veze, meni osobno ta informacija znači jednako kao da me nazoveš i kažeš da si sinoć gledala crtić."
Plakala je malo...opet sam bio iskren:
"Ipak, drago mi je da si me nazvala i rekla mi to..."
"Stvarno?" upita ona.
"Da..." rekoh, smiješeći se.
To kao da ju je osokolilo.
"Čula sam se sa K. Pitao me je kako si ti. Rekla sam mu da ne znam, jer se ljutiš na mene i ne želiš baš pričati samnom..."
"Uopće se ne ljutim na tebe..." - posve iskreno ću ja. Udahnem zrak pa nastavim:
"...samo mi se gadiš. Jako mi se gadiš."
"Dobro." reče ona šuplje.
Mučno smo priveli razgovor kraju.
.
.
.
Kako je lako biti brutalno iskren kad želiš povrijediti onu koju si jednom volio najviše na svijetu!
Takvog mene sam već odavno bio zaboravio, a evo mi ga sad!
Jedvo čekam da se stražari napokon vrate onamo odakle su došli...
Vaš Ddadd :)
Post je objavljen 16.02.2007. u 13:43 sati.