baš dobro što radiš u državnoj firmi
plaća ti je redovita
mirovinsko ti "uplaćuju"
prikladno te "oporezuju"i "prirezuju"
sve legalno i lege artis
i neće ti dati otkaz kad im se sprdne
i "ne moraš crnčiti od jutra do sutra"
laganini-od osam do šesnaest-toliki bi dali
sve za tako nešto
jer puno ljudi je danas bez posla
i teško im je
jer možda još imaju dva,tri,pet komada djece
kao naprimjer gospođa Stanka
ona nigdje ne radi a njezin muž radi
kod privatnika
na građevini
pa mu ne "uplaćuju" niti mu redovito"isplaćuju"
pa bude baš loše
što ćeš,teško je
budi sretna "da radiš"
pa ti je "dobro"
u dobroj si firmi
"sposobni su to ljudi!"
državna firma,fala bogu...
Jedan dan mi je pozlilo.
Stvrdla se u grlu gruda plastelina.
Glasa nisam mogla pustiti.
U tih dvadesetak minuta
učinilo mi se da bih mogla ispovraćati
svih ovih dvanaest godina.
Udahni-izdahni,udahni-izdahni,udahni-izdahni
ponavljala sam
dok su moji egzekutori pričali uljuljkani u blaženstvo
komfora kupljenog na kredit kojeg će otplaćivati
na milion rata,dok ne izumru i oni i auti,a daj bože i komfor kao
takav.
U jednom od takvih dana
ne znam
da li
neposredno pri polasku
ili blizu odredišta
srce mi je iskočilo kroz zatvoren prozor
i zagubilo se u vrevi ljudi,automobila
i tramvaja
možda je nesmotreno pretrčalo kroz crveno
pa sada leži na cesti
zgaženo
ne služi više ničemu
tek da se sapleću o njega putnici namjernici
i čude mu se.
Post je objavljen 16.02.2007. u 09:59 sati.