Evo, tu sam.
Ponovno.
Nisam vam se jutros javila?
Pa nisam mogla.
Znate li gdje je bilo prekjučer ( zadanja «tvrda» hrana), a jela sam tek sad prije pola sata.
Evo tek sad mogu micat prstima i tipkat. Ni mislit nisam mogla a kamoli...
Juče mi se od tuge i gladi oči objesile, surla produžila, grba izbacila, frizura izravnala.
Je, je, pitajte moje cure. I psa. I mamu.
I pas me moj najdraži zaobilazi u veliko krugu. Mora da je osjetio da nešto ne štima, pa si mislio - mani je se vraže. I imao je pravo. Za ostale se ne sekiram.
Danas ću ga zato duže češkati. Eto, dat ću mu i dio moje kuhane govedine, onaj masniji. Ja je i tak ne smijem pojesti.
I znam da će me shvatiti. I biti mi zahvalan.
I dobro mi rekoše pametni ljudi da je pseća ljubav jedina iskrena ljubav koja se dade kupiti novcem. VJERUJTE MI!
Kad smo kod jela da napomenem – danas mi je konačno mesni dan.
Ma znate šta mislim.
I tak vam ja sinoć maštam u krevetu (neko o sexu, netko o ....):
bilo bi dobro da si malo narežem u kasicu (tako tepam mojoj dozi za nareske) ovog, pa onog, pa opet malo ovog, pa onog...pa red kulena, pa red kobase, pa malkec pršuta, sirek odozgora, pa tako nekoliko puta u krug.
Pa ne piše u knjizi kolike šnicle moraju biti velike.
Šta nekog briga kolike su moje.
A onda se sjetim čevapa.
Joj pa mogla bi.
Cijelu porciju.
Pa to ti je ko tri šnicle. Ne?
Lepinju i ne moram pojest. Možda samo malu šniticu.
Bože, pa tak piše u knjizi i valja se toga pridržavat.
A mogla bi si i usput na tržnici kupiti jednu cijelu pečenu ribu.
Neku veću.
Pa to ti je zdravo.
Ne?
A mogla bi si i kupiti cijelo pečeno pile. Onak, jače začinjeno.
I tako ih svako jutro skidaju s ražnja, pa miriše cijela tržnica.
Pa pola maznem za prijeručak, a ostalo za poslijeručak.
Ručak preskočim, a večera mi i ne treba.
Hmmm....
Mogla bi.
A danas u restoranu u firmi lignje.
Pa i to bi išlo. Al malo ih daju. Pre malo. I brzo ogladnim, pa šta onada?
Ne, ne, lignje ne dolaze u obzir.
I tak sam valjda zaspala.
I sanjam ni manje ni više nego reklamu za PIKO salamu.
Bože mi oprosti.
I još si u snu kažem : JA PIKO I VIŠE NIKO.
Od gluposti sam se valjda probudila.
Gladna.
I naravno. Ništa od nočašnjeg plana.
Ponijela si kuhanu govedinu i povrće iz juhe. Ugrijala sataraš. I to ti je to.
Naravano da mi se sve u transportu do firme porasipalo, jer ni uz najbolju volju nisam mogala izbjeći gužvu, krivine i dubine svih osječkih ulica.
Eto, grijala u firmi na radijatoru, i slistila sve u roku tri minute.
Nisam baš sigurna da sam išta prožvakala.
Znam samo da mi je jedan komad govedine tako zapao negdje na putu između grla i želuca, da sam ostala bez daha i punih očiju suza.
Kuku-lele.
Sljedeći put miksam hranu, ili barem prelazim na neku koja se lakše gutne,pa makar to bila i PIKO salama. (fuuj)
I prođe moj mesni dan.
A tako sam puno planova imala.
Tko će sam dočekati slijedeći? Ajme....
Post je objavljen 09.02.2007. u 13:16 sati.