I evo mene sada u ni sam neznam koliko sati nakon boce vodke , pola bočice tramala i par jakih sedativa i jedne masovne svađe sa starom.Nakon brojnih opijata konačno mi se um smirio.
Sve je toliko postojano i stalno da izgleda kao da je vrijeme stalo.I stojte tako djeco noći u trenu karmičkog jedinstva sa svemirom...
Kako se ljudima može vjerovat nakon svega šta smo vidili? Neznam ali taj pas je nekako uvijek ovdje.U našoj podsvjesti. Taj jadni pas koji stalno traži svoju kost i stalno ga iznova ubijaju prije nego je nađe.Ali on stalno oživljava i umire u potrazi za svojom kosti.On sam dobro zna da je nikad neće moći naći.Ali nastavlja je tražiti.To je jedino šta zna.
Čovječe sreća je kao zvijezde na nebu.Vidiš je u cijeloj njezinoj slavi i sjaju.Gleda te odozgo tebi nadomak ruke ali nemožeš do nje.Na svijetu je više ljudi nego šta ima zvijezda.Sreće nema za sve.Jebiga sam sebi idem na živce...Ali mi iznova pokušavamo uhvatit svoju zvijezdu , svoju sreću iako zapravo u dubini sebe znamo da je nikad nećemo imati.Baš kao onaj pas i njegova jebena kost čovječe.
Tako sam razvaljen da zapravo sve ima smisla.Trebam odspavat...
Kad se sve ugasi i topline nesta u tihoj tami noći , u snu se spas skriva.Mašta ,stvarnost ili iluzija?Tko ste vi da možete reći šta je stvarnost?
Dok ga sanjaš i san je stvarnost ali kad se probudiš shvatiš da je zapravo bio iluzija.Tko zna šta će biti kad se u trenu svoje smrti probudimo?
Jeli i ovo san?
Jeste li vi san?
Jesam li ja?
Jeli moguće da mi sada zapravo spavamo ugodno ušuškani u svoje plahte na nekom drugom svijetu?Neznam ali mogu sanjat...
Post je objavljen 04.02.2007. u 00:10 sati.