Jedan čovjek imao je roba po imenu Sungur. Bio je veoma sklon ibadetu dok, nasuprot njemu, njegov vlasnik nije mario za namaz.
Jednog dana robovlasnik osjeti potrebu za klanjanjem pa u sehur’vaktu reče svome robu:
-O, Sungure, probudi se. Hajde, donesi mi ogrtač i peškir, idemo u hamam!
Čim Sungur uradi što mu bi naredjeno, njih dvojica krenuše. Pored puta kojim su išli nalazio se jedan mesdžid. Baš kada su prolazili pored njega, začu se ezan. Sungur je čuo poziv na namaz, srce mu je zadrhtalo poput golubića u gnijezdu, jer je veoma volio namaz...
Rekao je:
-O, gospodaru, ti koji si dobar prema svome robu!... Ti posjedi malo u ovom dućanu, da ja preklanjam namaz!
Čovjek je sjeo u dućan, a Singur otrča u džamiju i klanja namaz za imamom. Medjutim, i pored toga što imam i džemat izadjoše vani, Sungur još nije izlazio.
Čovjek još malo pričeka, a kada se rob ne pojavi, on ga dozva :
-Sungure, zašto ne izlaziš napolje?
Sungur viknu iznutra:
-Ah, gospodine, ne puštaju me. Budi još malo strpljiv, dolazim. Nisam zaboravio!
Čovjek mu se tačno sedam puta obraćao... Najzad, dosadi mu ova Sungurova ironija i on izgubi strpljenje...
Prilikom svakog obraćanja Sungur je govorio :
-Gospodine, želim da izadjem, ali me ne puštaju!
Čovjek se veoma naljuti i viknu iz sve snage:
-Zaboga, u mesdžidu niko nije ostao! Ko je taj što te ne pušta? Ko te zadržava tamo?
Sungur reče:
-Znaš li onog što tebe ne pušta unutra? Eto, On je taj što mene ne pušta vani!
Da, ima mnogo onih koji kroz džamijsku kapiju ne prolaze ni koraka. Baš kao da im je nekakva nevidjena ruka vezala noge lancima...
Post je objavljen 03.02.2007. u 09:07 sati.