Da, strani okupatori su već polu-ludi od svih nas u krevetima (stolicama, foteljama i ligeštulevima). Po kuloarima se priča da su danas na sastanku rekli onu tvoju rečenicu: "Shajse Kroat niht iten luk", ili barem nešto slično.
Tek sad sam skužila i foto provokacije - kaj sad ak možeš reći da imaš klipiće "ko sa slike"?!
A s obzirom da (svojom voljom) nisi mogla prisustvovati najvatrenijim trenucima moje gripe, kad smo osvajale u početku nedostižnih 38,5 C, da bi se onda s lakoćom popele i na 39,5 C, opisat ću ti kako je to izgledalo:
Mali, dobro poznati stan. Isprve izgleda prazno, ne svira muzika, nije uključen ni TV, a kamoli PC. Vani bijeli dan. Valjda je jedini stanovnik na poslu, pa radni dan je?! Ali ne, što je to ispod hrpe prekrivača na krevetu? Polako izlazi neka bijela ruka, kao iz onog filma kad izlazi iz groba, u ruci drži mobitel. I tipka poruku. Svi prekrivači iz stana su na njoj, jedna deka oko glave. U stanu više nema ničega za pokriti, proviruju samo naočale. Razmišljam o tome da se pokrijem i stolnjakom, ipak je pamučni, uvijek si mi govorila da pamuk najbolje grije. Ali stol je predaleko....
Pokušavam teleportacijom natjerati čaj da se skuha, ali nekako me džezva ne sluša.... Zima mi je kao i zecu kad se svoju mamu zvao, ali nje nije bilo....
Oko te hrpe deka razbacane maramice. Upotrebljavane. Po podu listovi dnevnog tiska. Nekoliko vrsta tableta. Sprej s kaduljom za grlo. 2 toplomjera. Digitalni (koji je brz, ali apsolutno ništa ne valja - jednom sam u roku od minute uspjela izmjeriti temperaturu za 0,6 stupnjeva različitu!) i živin. Koji je super, ali ga treba ubiti tresući, a ja to ne mogu.
Nisam ni budna, a ni ne spavam. Imam halucinacije da vozim tačke pune drva za ogrjev po stanu. Otvaram oči, tražim drva, nema ih. Valjda sam ipak sanjala. Šteta. Dobro bi mi došla mala vatrica.
Svako jutro dobivam dnevna izvješća sa situacijom iz virusnog centra. Nakon mene puno junaka (čime ono?) ponikuše. Nekima sam gripu i telefonom prenjela. I oni su imali slične halucinacije i čudna stanja budnosti i kašlju kao i ja.
E pa to je trebalo znati napraviti. Mislim, i AIDS je prvo imao jedan čovjek, nakon majmuna, pa gle kak se to proširilo. Ali da ću u roku od 2 radna dana uspjeti zaraziti 15-tak ljudi.... E pa to je stvarno uspjeh! Samo mi je žao da nisam išla na Noć Muzeja. Danas čitam da je bilo čak 40.000 posjetitelja. Uh, koliko bi nas onda bilo....
Piše mi šefica neka samo mirujem i nek se samo odmaram, na što joj pošaljem poruku da je "najbolja", a ona meni da li sam čula za metode onog drugog šefa. Da, velim ja, zato ti i velim da si najbolja. Predviđam da će ga uskoro njegov odjel sa Zieg Heil morati pozdravljati. Ona predlaže da ga "uspavamo i flomićem brkove nacrtamo". Bilo bi smiješno kad to ne bi bilo istinito. Sad sam se sjetila da je on jednog sad već bivšeg kolegu (spasio se čovjek) zvao u bolnicu da izvoli "sutra doć u firmu". Kažem ja, reda mora biti! I ja bi tako! I još bi mi ujutro svi pjevali himnu ili barem mumljali onu muziku koju imamo na telefonu na čekanju, a onda bi ih u dresovima poslala da naprave par krugova oko firme i za nagradu 100 sklekova. Pa da vidimo tko bi se usudio dobiti temperaturu, slomiti nogu, operirati kičmu ili čuvati trudnoću?! Red, rad i disciplina! Heil H.!
Post je objavljen 30.01.2007. u 15:08 sati.