Gubim se pomalo u vremenu i prostoru.
Ne znam stvarno više na čemu sam, što mi je u glavi. O čemu da mislim, razmišljam. Prevelika zbrka.
/// °°°°°°///
Pozdrav ljudi. Nije me bilo, znam, dugo bome. Iskreno, nisam ni imala želje da išta pišem, niti sam imala šta posebno pisati, jedino da sam nabacila koji depresivan post, a to mi ne treba na blogu. Nikako.
Da, ovaj protekli tjedan je prošao nekako jedva jedvice. Došlo je još jedno razočaranje, i to u navodno "prijateljstvo" za koje sam mislila da nešto znači. Ali prevarila sam, dopustila sam da me se zezne, opet sam previše vjerovala, i sad sam zbog naivnosti ispala velika budala. Ali odlučila sam da više neću vjerovati stranim ljudima kao prije, sve je to ponekad velika gluma, te lažne face koje ti se smješkaju, koje te grle i tješe kad ti je netko potreban, govore ti samo stvari koje želiš čuti... I na kraju dobiješ ništa. Gledaš ih u leđa i samo vidiš podrugljiv osmijeh na licu koji ti govori: "Kako si naivna i glupa, šta nisi shvatila da je sve to umjetno?"
I što da si onda pomislim, što mi onda prvo pada na pamet? Bed, depra? E od sada, toga nema više kod mene, nema šanse! Neću dopustiti da se spusti crni zastor oko mene, neću dopustiti da se ljudi udalje od mene. Da ih svojim raspoloženjem otjeram od sebe. To je zadnja stvar koja mi treba sada.
I tako svakim danom se sve spušta prema dolje.
Taman kad se čovjek ponada u životu, kad pomisli da će jednom nešto biti dobro, naiđe nešto što ga spriječi u sreći. Jedna sitnica, jedna mala stvar. Eh da, mogla sam si i misliti da će sve tako završiti, jer sve je bilo predobro da bi bilo istinito. Znala sam da će doći do ovoga.
Uvijek je tako.
Kažu da u svakom zlu, neko dobro. E pa ja u ovome do sada ne vidim ni mrvicu dobroga. Ni mrvicu. Samo loše stvari. No nisam čovjek koji će si dopustiti pad, dapače, podići ću se još više i samo se nadati. Jer ipak, nada umire posljednja, zar ne? A nije teško vjerovati da će se sve posložiti. Jedino to i preostaje ponekad. Zato se i ja sada nadam da će tako završiti, da ću biti sretna jednom, bar na neko vrijeme. Ne treba mi dugo, samo da ju okušam.
Malo je ljudi koji su stalno sretni, tj. nema ih. Svi imaju svoje probleme, svoje strahove, svoje kušnje. No mnogi ne vole to pokazivati, drže to u sebi, i u društvu imamo osjećaj da su trenutno u životu sretni. Osmijeh ih ne odaje, no oči često da. Taj pogled. Uvidiš da nije sve u redu. I što onda? Pitaš se da li je bolje da se toj osobi približiš, ili da je ostaviš na miru? Pitanje je da li bi se otvorila i povjerila, te se onda zahvalila na pomoći, ili bi, sa druge strane, te zamrzila i zamjerila ti što se miješaš u njen život. I tako je čovjek opet zbunjen, neodlučan, stoji na križanju.
Kamo sada? Na koju stranu?
Sad treba biti pametan, i razmisliti. Dobro razmisliti, a ne srljati.
E da, razočaranje nas uvijek prati, uskoro će mi postati novi prijatelj. Ali sprijateljit ćemo se, naviknuti se jedan na drugoga. To je jedini način da sve bude u redu. Ah, nisam ni prva ni zadnja kojoj je tako. Pa eto, ljudi žive, uživaju, vesele se.
E da, treba se veseliti malim stvarima, ne očekivati nemoguće. Čovjek si zacrta neki veliki cilj, ne uspije ga izvršiti, i onda se razočara, pada u depru, i završava život. Daj molim te!
Zašto si ne kažeš, sutra ću napraviti nešto što volim. Napraviš to, i budeš zadovoljan sa sobom, veseliš se sitnici! I što je tu loše? Pa ništa!
/// °°°°°///
Eh da, ovaj post se možda čini depresivnim, ali nije! Nikako.
Ide život dalje. I ja zajedno s njim. Neke stvari dolaze, prolaze, nema ih. Sve je to dio nas, a kasnije su prošlost. Treba se izboriti, naučiti se suočiti sa svime jer nikad ne znaš što te čeka, što ćeš morati prolaziti. Treba biti spreman i jak.
Osmijeh na lice i uživancija! Sretno nam svima bilo.
No woman, no cry.
Post je objavljen 28.01.2007. u 22:07 sati.