Zašto stari ljudi uvek čuju ono što ne treba, a ono što treba to ne čuju. Moja Jovanka ne uvek čuje kad se ja žalim na nju, njeno pranje veša ili kuvanje. A kad čuje da je hvalim (što je iznimno redak slučaj) ili kada joj objašnjavam neke stvari onda je gluva. A tek kad treba nekih para. Onda je kao top:
J: Bako, ajd mi posudi 500kn pa ti ja vratim kad budem plata.
B: A?
J: Trebao bih para od tebe!
B: Koliko?
J: 500!
B: 400?
J: Ma, pe...
B: Šta će ti 300kn?
J: ???
B: Pa odakle meni 200kn!?
J: Pa nisam ni rek...
B: Pa imaš u novčaniku pa uzmi 100kn.
Ako nastavim neću ništa dobiti...
J: Gde ti je novčanik?
B: Tu je u mom džepu od prsluka. Imaš 50kn i uzmi.
J: Pa nema ovde 50kn!!
B: Pa bilo je jutros 20kn. Kako nema?
J: Ima samo 10kn.
B: Pa da. Uzmi eto tih 10kn. To je sve što imam.
A i ne moraš
P.S. Dijalog je prilagođen priči na osnovu vica.
Nastavak sledi...
Post je objavljen 25.01.2007. u 12:03 sati.