Pregled posta

B92:
Ponovo ste sa Poligrafom. Pozorište Atelje 212 obeležilo je pre dva dana 50 godina postojanja. U sklopu ove značajne proslave održana je i promocija nove knjige srpskog književnika Bore Ćosića, koji već 15 godina živi i piše u Nemačkoj, u Berlinu, „Put na Aljasku“ je naslov ove knjige. Za tih 15 godina Bora Ćosić je u Beogradu boravio ukupno tri puta u ranijim godinama, četvrti put došao je po pozivu Ateljea 212, u kom je svojevremeno postavljen komad rađen prema romanu ovog književnika „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. Kasnije su igrane još dve predstave prema literaturi Bore Ćosića „Rado ide Srbin u vojnike“ i „Beltempo“. Bora Ćosić je gost Poligrafa i TV B92. Gospodine Ćosiću, dobro veče.

Ćosić:
Dobro veče.

B92:
Proslava u Ateljeu je bila u duhu slogana ljudi koji su obeležili Atelje 212 i njegovu istoriju. Kako je prošao, kako je izgledao ovaj susret sa pozorištem u koje ste kao pisac ušli pre tačno 35 godina?

Ćosić:
S jedne strane, to je bio jedan velelepan karneval, u kome sam sreo svoje najdraže glumce itd, a s druge strane, pomalo je bila sonata aveti, bilo je ljudi koji su, bar za mene, već recimo mrtvi, ali oni su se nekako držali po strani, i tako mi se čini da su vrlo brzo posle one uvodne priredbe otišli natrag u svoje sanduke.

B92:
U kom smislu mrtvi? O kojim ljudima govorite?

Ćosić:
Pa govorim o političarima, o ljudima koji su u svakom slučaju na nekoj drugoj strani od sadržaja i smisla, ideja, pozitivne energije jednog teatra kao što je Atelje 212.

B92:
S kakvom motivacijom, po Vašoj proceni, takvi ljudi dolaze na ovakve događaje?

Ćosić:
Znate kako? To je sve kao kod Franka, koji je hteo sve da strpa u jedan grob, to je i Tuđman hteo da pomiri mrtve partizane i ustaše, i šta ja znam. Mi isto to ponekad činimo, to nije ni tako loše. Ne možete vi jednog pisca koji je bio postavljen na tu scenu sada prebrisati kao da to nije bilo, a što je on posle radio užasne stvari u vreme prošlog rata, to je drugo pitanje. E sad je to pitanje nekakvog i ukusa, pitanje je sigurno jedne tolerancije da jedan upravnik ili jedna uprava takvog čoveka pozove, a pitanje je njegovog ukusa da li će doći ili ne. Ali, takvi ljudi su manje-više agresivni, agresivniji nego mi drugi, i oni uvek dođu.

B92:
Da li Vam je neugodno kad sretnete ljude o kojima govorite na takav način?

Ćosić:
Meni nije uopšte neugodno, ja ne moram nikome da se javim od njih. Ali, tamo je bio samo jedan zapravo čovek koji je bio nekad jako moćan, koji je bio divan, veličanstven reditelj, govorim baš otvoreno o Ljuši Ristiću, koji se ipak posle pojavio među onim ljudima s kojima apsolutno nikakve duhovne veze, ali je bio tamo negde u ćošku i stajao, a drugi su otišli, ovaj Crnčević i ostali su otišli, hvala bogu.

B92:
Treći, zapravo četvrti put ste u Beogradu, između tih dolazaka je prošlo dosta vremena, bilo je dosta godina između tih dolazaka. Sa kakvim osećanjima posmatrate Srbiju i Beograd, u kom se trenutno nalazite?

Ćosić:
S jedne strane, to je sve kao nekakav teatar, ali ne zbog toga što su tu nekakvi drukčiji ili različiti društveni i ostali odnosi uspostavljeni nego je to pitanje prošlosti. Ako čovek dolazi u jedan grad u kome je živeo 50 i toliko godina, ali posle dugo godina opet, stvarno kao da dolazi u neki muzej ili u neki teatar. Prema tome, jako je dobro što je ovaj put upravo teatar taj koji režira moj boravak ovde petodnevni, i ja se ponašam tako kao i svaki recimo glumac sa srednjom rolom, između statiste i jednog ovako...

B92:
Dobro, ali znate, moram da Vas pitam za trenutak u kom ste došli. Zapravo, došli ste u trenutku kada su raspisani izbori pre izvesnog vremena, usvojen je novi Ustav. Gledajući iznutra, politička scena u Srbiji, uopšte društvena scena je dosta živa i svašta se toga događa, to je doduše samo pogled iznutra. Vidljivi su i napori Vlade da kod građana stvori osećaj neke posebnosti ovog trenutka. Kako Vama to spolja izgleda?

Ćosić:
Vi ste ljubazni kad kažete ’živa’, ja mislim da je katastrofalna ta situacija.

B92:
Pa ja kažem iznutra, iznutra izgleda tako, znate, kad posmatrate medije, kad gledate izjave ministara u Vladi.

Ćosić:
Slušajte, ministri svih Vlada pokušavaju da zaglade situaciju, to ništa bolje ili gore nije u Nemačkoj, u Holandiji ili bilo gde. Nijedan ministar neće govoriti baš superkritički kad ipak treba da ostane i dalje ministar o jednoj situaciji, a situacija je takva da ljudi, nažalost većina ili ta većina koja je napravljena većinom, jer se nikad baš tačno ne zna da li je jedna većina izglasala ovaj Ustav ili je to opet jedna konstrukcija nekakvih aparata ili šta ja znam, oni i dalje nažalost podržavaju jednu retrogradnu politiku koja je bila i do sad. I šta dalje očekivati, to je vrlo teško reći. Mene je pitao jedan novinar pre neki dan: „Šta vi očekujete?“ A ja kažem: „A šta vi očekujete?“ Kaže on: „Mi ne očekujemo ništa.“ E pa, izvinite...

B92:
Kad kažete ’retrogradnu politiku’ pretpostavljam da mislite na politiku bivšeg režima. Gde vidite te najčvršće veze između tog prošlog režima i sistema koji danas u Srbiji postoji? Koja su to polja?

Ćosić: To je svakako nešto što bi se moglo nazvati jednim mirisom desničarskim. Naravno da možemo odmah otvoriti diskusiju o tome da vidimo šta je desno, šta je levo, to ni u Evropi ni bilo gde više nije baš sasvim jasno, ali ovde je prilično jasno. Ovde je jasno da u ovoj zemlji se promoviraju ljudi koji su učestvovali kao kolaboranti na strani fašizma, to se u pristojnim zemljama ne može dogoditi. U Hrvatskoj, koja je srednje pristojna zemlja, se isto tako nešto događa nažalost, možete videti slike Pavelićeve. Ovde čujem da postoji glavnog kolaboranta kip u Ministarstvu kulture. To su stvari koje su u jednoj zemlji kao što je Nemačka nezamislive. E pa, to je to, to je ta retrogradna politika.

B92:
Gde su te granice, gospodine Ćosiću, između desnog i desničarskog? Zapravo, kad posmatrate modernu političku scenu u Evropi nije teško zaključiti da tu postoje nacionalistički pokreti koji participiraju u vlasti, mislim možda na jednu drugu verziju nacionalizma, ali imate nacionaliste na vlasti. Pojedini evropski političari tako deluju upravo, pogledajte Berluskonija, pogledajte šta se u Francuskoj događa s desnicom koja takođe participira do jednog nivoa u vlasti.

Ćosić:
To je tačno, zato ja kažem da nije ovo ništa posebno. Ono što je ovde posebno to je recimo nedostatak antifašizma, to je svakako taj nedostatak. To sve što je bilo u Titovoj Jugoslaviji, bez obzira na sve ono što smo mi pod njim doživljavali, i ja lično, kao i mnogi drugi, se nipodaštava onako bez ikakve mere. Naravno, u Hrvatskoj je isto tako, na sreću imaju jedno antifašistu na čelu države, a sve oko njega je tako srednje. U tome je problem, nema čistog odnosa prema zločinima koji su počinjeni recimo u toku Drugog svetskog rata. U Nemačkoj je to čisto, nema dana kada jedna ovakva emisija kao što je vaša ili bilo koja druga ne pominje holokaust, mladim ljudima se svakodnevno prikazuju filmovi o tim stvarima, nema ničega pod tepihom.