Eto me opet ovdje, a i kuda bi.
Pregledavam neke svoje biljeske, zapise, slike i slicice, pa naletih na davno napisanu pricicu,
Ufff, da vam ispricam kako sam bila u gostima? Moze?
Bilo je to davno, davno u jednoj zemlji seljaka...
Pozvali moju obitelj neki rodjaci sa sela, da kao dodjemo u goste, mi iz grada, ma naravno da povedu i djecu (dis` mene vodit na selo, covjece!).
Stigli mi, mene mati usminkala u neke volancice i masnice, brat, ajd` decko k`o decko, nis posebno, e, a u dvoristu blaataaaaaaaaaaa., taman za mene. I tako krenem ja u obilazak tog seoskog dvorista, cunjam, zavirujem, osluskujem, smrdi covjece, da umres, ali idem ja dalje. Cujem ja neke cudne zvukove, k`o neko roktanje, k`o neko cviljenje ma kako da ja to ne provjerim. Eto me do nekih zamazanih vrata, zavirim, kad tamo neka ogromna prasica (ma od kuda znah tada za krmachu) i neke male zive igracke oko nje. Guraju se, ciche i cinile mi se taman tako, da se ja poigram s kojom od njih. Fino se ja tu usuljam, uhvatim jedno za noge i malo cimnem, aaaaaau al je cicalo, ma odmah ga bacih natrag, fuj, sav uflitan, bljak, ali.....
dize se prasica (citaj krmacha koja se oprasila, ima ih 13 komada) i krene zamnom. U tren shvatih da treba bjezati, i to jako brzo, uf kroz blato u onim volancicima i masnicama, bijelim cipelicama, kazu, ni noge mi se nisu vidjele, srusila sve rekorde na kratke pruge, mati cupa kosu s glave, sve se ukipilo, majke ti, a ona sve blize, puse mi za petama.
Vrag odnio salu, vide ljudi, dijete ce stradati i baci gazda na razjarenu zivotinju neku gredu, to ju je usporilo taman toliko da se ja domognem sigurnosti (ah jadne li mene).
Ma nisu jos ni poceli vikati na mene, kada se zacuje lom i dernjava, ma naravno iz one prostorije, kad oni tamo, a krmacha utamanila svih 13 prascica (ma sad me i sramota).
Brzo nozeve, vrucu vodu, lance , komsiluk i morali je zaklati, jer je podivljala od bolova, odbila joj ona greda (koja je spasila moju ludu glavu) bubreg.
A sta da vam kazem, al su me natukli, a ja si mislim, pa eto, taki su ti odrasli, pa ko im je reko da nas zovu u goste, pa lijepo su mogli nam poslati jedno da ga u miru pojedemo (ma naravno da bi ga prije toga ispekli), ostalo bi im jos 12 i ona velika, ma zlocesta zvijer, pa di ce mene, onako lijepu u roza masnicama i volancicima, ganjati kroz blato, covjece...
Post je objavljen 23.01.2007. u 20:33 sati.