" Ljube moja, meni je tako loše! Ne mogu od depre sebi doć, pa još stalno žderem i rigam. Muka mi je od života i mrzim se i nadam se brzo umrit! "
Ovo je sms koji mi je neki dan poslala jedna moja jako draga prijateljica.
Nije joj lako, život ju nije mazio... ima 24 godine i zbilja ima težak život. Ima dečka kretena, to je najblaži opis, nepokretnu mamu o kojoj se ona brine cijeli život i psihički nestabilnog oca. Inače živi u Zadru i nismo u mogućnosti da se često viđamo i žao mi je radi toga. Znam da sam joj jedan od oslonaca u životu ali ovo pišem jel više ne mogu to izdržati.
Sa tim dečkom je već četiri godine a skoro cijelo to vrijeme je nesretna. Prvih par mjeseci je bilo sve super. Onda se ona zaljubila, trčala za njim dok ju je on laganini odjebavao. Nakon nekog vremena on se zalijepio za nju jel bi gospon i neku svadbu uskoro a ona ga počela varati, ne voli ga više, lik joj se gadi.
Jednom mi je bila rekla da nakon sexa ide u wc i luđački se tušira jel joj je zlo i gadi se sama sebi.
Povrh svega opet se natrpava hranom i povraća, a imala je bulimiju prije.
Toliko mrzi sebe da je to strašno. Svoj izgled pogotovo. A nema razloga, cura je ljepotica.
A već lagano mislim da i izigrava žrtvu, malo veću nego što to i je.
Svih ovih godina vodim razgovore sa njom, govorim joj da ostavi tog lika, pretačem iz šupljeg u prazno i nikada nikakve koristi od toga. Kada sam joj jednom rekla da ga ostavi ona je meni odgovorila: " bolje biti u lošoj vezi nego sama. " I šta da na to više kažem?
Pametna je, znam da po ovome čovjek to ne bi zaključio, završava fax, može se preseliti u drugi grad, naći dobar posao, ostaviti tog manijaka... a šta ona radi... smuca se po birtijetinama i traži dečkiće sa velikim kurcem i malim mozgom da ovog svog prevari. I onda zove mene i kaže da ne zna šta će sa životom, da bi najradije umrla.
A meni se više to neda slušati... slušala sam dugo... predugo... kada su ostale prijateljice prestale slušati ja sam slušala. A nikada nije bilo pomaka. Da sam ja barem vidjela da je ona bolje, poduzima nešto... pa nastavila bi joj pomagati... ali ovako. Mislim čemu?
I kad sam dobila ovaj sms bila sam kod frendice na kavi. Samo sam bacila mobitel na stol jel nisam mogla više odgovarati na takve stvari. Drugi dan me je zvala a poziv sam ignorirala. Znam da je to bilo ružno od mene ali nakon četiri godine jednoteiste priče, JA VIŠE JEBENO NE MOGU!!!
Znam da je sklona i depresijama...
Ali jebemu mater... nikada mi se nije javila sa sms- om da pita kako sam ja, šta ima novoga kod mene. Nego uvijek kako je njoj loše. Kada sam i prekinula sa dečkom slala je porukice, da misli na mene, da se držim i sl. Ali bi na kraju uvijek natuknula kako ona nije dobro. Koliko god sam ja bila loše njoj je moralo biti gore nego meni.
Imam osjećaj kao da mi crpi energiju kada razgovaramo, glupo zvuči, ali nakon razgovora sa njom ja bi najradije počinila samoubojstvo.
Bojim se za nju, ne znam šta će napraviti. Ne znam da li je uopće u stanju dići ruku na sebe... ali pomoći joj ne mogu jel si ona sam ne želi pomoći.
Pokušala sam sve... i nitko mi ne može reći ništa loše, da se nisam dovoljni trudila, jel četiri godine iz dana u dan slušam ista sranja. Zadnja sam ostala. A sada mi je dosta.
Volim ju, stalo mi je do nje... ALI...
Možda je vrijeme i da ja odem??? Radi mene same...
Post je objavljen 22.01.2007. u 15:56 sati.