Posle 2 nedelje čistog maltretiranja koje su mi priredili svi odjednom, danas sam konačno postao slobodan. Završio se semestar, najteži ikad, a kao počeo je rok. I to me zabole, daću dva-tri ispita i tako u svakom roku do kraja po dva ispita i na proleće 2008. sam završio. A tada, najiskrenije, voleo bih neki miran posao od kojeg bih mogao da izdržavam sebe i porodicu, ako je ikada budem imao, naravno. Tek, rano je o tome misliti... možda dobijem na lotou, ili me možda udari kamion, ili se možda iznerviram, napustim sve i odem na Novi Zeland, kao što sam već pričao, da na miru čuvam ovce... Na Kosovu sam, u kući broj 1., i sad ću malo da iskuliram jedno tri dana, pa posle nazad BG.
Tek, počela je predizborna tišina... kako čoveku život odjednom može da postane lepši! U Srbiji se, kao što možda znate, ali verovatno ne znate, održavaju parlamentarni izbori za dva dana, u nedelju 21. januara. Ja, pošto studiram to što studiram, prirodno bivam zainteresovan za ove izbore i za ponašanje građana na njima – glasanje, politička (ne)kultura i slično... Čak sam napisao i seminarski, i to sam krvavo radio da bih ga završio na temu “Izbori na teritoriji kosovsko-mitrovačkog okruga od 2000. do danas“, gde sam na kraju dao svoje viđenje kakve rezultate očekujem na ovim izborima.
Ja sam do sad znao šta hoću – Evropsku Srbiju, hoću modernu zemlju, neću da stojim u redu za vize, neću da mi ni jedan roditelj ne radi, neću da mi idoli budu Ceca, Ratko Mladić i kriminalci, neću da bude prihvatljiva mržnja prema drugim narodima, rasama i sl., neću da me kradu i lažu, neću da mi vređaju inteligenciju... ali nisam znao ko mi to može dati i najbolje obezbediti. Na izborima 2003., kad sam “mlad i zelen“ prvi put učestvovao na izborima mislio sam da mi to može obezbediti ovaj gore sa klipa, premijer Koštunica... O kako sam se prevario! Ništa on nije drugačiji od pokojnog Miloševića, možda je samo malo uglađeniji... a vuk u jagnjećoj koži je i na početku i na kraju ipak samo vuk. Danas on govori “živela Srbija“! isto kao Milošević nekada, danas se on u maniru svih diktatora poziva na narod svojim sloganom “Narod najbolje zna“... Šta bre zna narod?!? Da je znao nešto ne bi podržao vođe koje su ga uvele u rat... da nešto zna ne bi 100.000 ljudi bilo na koncertu Cece. Ja tom sloganu suprotstavljam poeziju gde, čini mi se Aleksa Šantić ili neko drugi o narodu kaže “Pučina je stoka jedna grdna” i bio totalno u pravu.
Ja danas znam ko mi, barem po najavama (sad sam uvek oprezan), može pružiti bolju budućnost. Ja ću na izborima zaokružiti broj 1. pored imena Demokratske stranke. Nadam se da pokojni premijer Đinđić sve ovo gleda odozgo s neba i ako gleda onda želim da mu uputim jedno post-mortem izvinjenje... Izvinjavam se što nisam verovao, bio sam slep. Ali ćorav kad progleda – daleko vidi! Sad znam ono što nisam znao tad, još jedna u nizu lekcija naučenih na vreme.
Nadam se da će 22. januara makar stidljivo Srbija zakoračiti u bolju budućnost. Nadam se da ću na leto moći da odem u Holandiju bez da me drkaju za vizu.
Nadam se da će Partizan uspeti da pobedi Unikahu za dve nedelje i da će otići u TOP 16. (odrali smo Olimpiju u sredu!)
Nadam se da će svima krenuti na bolje. Eto, malo je kasno za novogodišnje želje, ali bolje ikad nego nikad.
Post je objavljen 19.01.2007. u 12:08 sati.