(nastavak)
III.
Tri dana poslije ponovno sam bila kod svoje najbolje prijateljice Ane. Sjedile smo u njenoj sobi i pušile. Naravno, nitko nije znao da pušimo, pa je prozor morao biti otvoren i ledeni zrak strujao je sobom. Noć je bila siva i tmurna, jesen je svojim krakovima zahvatila sve ono šarenilo i boje u sivilo i izmaglicu. Sa prozora Anine sobe pružao se pogled na mali voćnjak kojemu su grane sad bile tamne i ogoljele. Zelenilo trave prekrio je mraz. Ana je stajala kraj mene u nekoj širokoj majici i odsutno povlačila dim. Bila je gotovo ponoć ali nas dvije nismo bile pospane. Dobro pa je bio vikend i nismo morale ići u školu. Prekinula sam tišinu:
- Gdje je Nikola?
- Tamo u sobi, vjerojatno spava. Bolestan je zadnjih dana. Nemam pojma što mu je, samo nešto bezveze bunca. Spava po cijele dane i onda navečer cijelu noć gleda TV!?
- Ma da? Možda je neka gripa?
- Nemam pojma. Mama ga je htjela voditi doktoru ali on govori da neće, da nije potrebno! Ma tko bi njega shvatio, daj ajde, zašto baš ja imam takvog čudaka za brata?
- Ma ok je on…
- Ah, svejedno.
I tu je naš razgovor završio. Ja sam morala na WC pa sam izašla iz sobe u mračan hodnik koji sam morala proći cijelom dužinom, skroz do kraja, zadnja vrata bila su kupaonica. Dok sam se u mraku držala jedne strane zida da ne bi slučajno pala, u trenutku dok sam prolazila kraj Nikoline sobe vrata su se naglo otvorila i on je banuo van sav raščupan i kao u nekom transu. Prestrašila sam se i poskočila na drugu stranu, ali s druge strane bilo je stepenište i skoro sam pala dolje. U zadnji tren me uhvatio za zapešće i povukao natrag. Zapravo ne znam ni kako me uspio tako brzo uhvatiti, koji refleksi! Nekoliko sekundi samo smo se zbunjeno gledali, nekako mi je bio neobičan, iako ne znam po čemu, ali onda mi se nasmijao i pustio mi ruku. Bila sam potpuno zbunjena. Promucala sam:
- Oh, N…Ni…Nikola. Pa kako si ti? -nisam ga mogla dugo gledati u oči, bilo je nešto čudno u njima - Ana kaže da si bolestan??
- Bolestan? Ne. Super se osjećam.
- Ah. Tako. -ponovno sam gledala pod. -Pa dobro, idem ja sad tamo gdje sam se i zaputila…
Otišla sam zbunjena prema WC-u ali osjetila sam kako me prati pogledom. Zadržala sam se unutra 10-ak minuta, nisam imala hrabrosti izaći van, da ga ponovno ne sretnem. Nešto u načinu kako me gledao bilo je čudno. Imao je neki poseban sjaj u očima, nešto čega prije nikad nije bilo. Prije je bio nekako nezainteresiran za sve oko sebe, ali večeras… večeras je bio potpuno drukčiji. Ne znam kako sam shvatila sve to u samo tako kratkom vremenu što sam bila kraj njega i zato sam i sumnjala u sebe. U zadnje vrijeme i ja sam postala čudna. Obraćala sam pozornost na stvari i pojave na koje prije nikad nisam i sve mi je na neki način bilo sumnjivo. Nikako se nisam mogla opustiti. Ključala bi sva vrata za sobom ali onda kad bi se našla unutar neke prostorije zaključana i sama, osjećala bi se još gore. Kao da će me zidovi progutati i kao da sam zapravo sigurnija vani na zraku nego unutar svoje vlastite kuće. Stalno sam se okretala jer sam imala osjećaj da me netko neprestano promatra, i noću nisam mogla spavati leđima okrenutima prozoru ni sama ne znam iz kojeg razloga. Samo ta vječita nelagoda i nemir. Nemir me zapravo pratio cijelog života, otkad znam za sebe. Uglavnom, postala sam previše luda, to sam shvatila tamo u kupaonici dok sam se zbunjeno gledala u ogledalo. Odjednom mi se učinilo da mi je lice preblijedo, a kosa precrna. Iako ne znam zašto. I onda sam izjurila van na hodnik bojeći se sama sebe. Nikole na sreću nije bilo, i za tren sam se našla u Aninoj sobi. Kad sam upala unutra zbunjeno me pogledala:
- Pa gdje si ti ženo? Mislila sam da si se utopila??!!
- Ha. Ha. Srela sam tvog brata pa sam malo s njim popričala.
- Ma da? Sa mnom uopće nije bio u stanju pričati!
- Nemam pojma, Ana, mislim da je vrijeme da krenem doma.
- Ok. Kako hoćeš…
Spustile smo se dolje stepenicama. Ana je imala pravo, Nikola je gledao TV. Ona je otišla po moj kaput, a ja sam ostala sama s njim u boravku. Obuvala sam čizme i trudila se ne gledati u njega, zapravo uopće ne razmišljati o ičemu.
- Ideš doma ha?
- Da, da. -nervozno sam odgovorila.
- Hoćeš da te odvezem do kuće?
- Ne, ne treba, stvarno.
- Ma daj, pa nećeš valjda sama doma ovako kasno?!
- Ništa mi ne može biti, ovo je selo, nema žive duše vani!
- Pa baš zato.
Pogledao me nekako ozbiljno i u tom momentu je i Ana ušla unutra, čula je naš razgovor:
- Da, Tina, pa neka te odveze doma kad već ima volje!
- Ma, stvarno ne treba…
Ali Nikola je već oblačio jaknu i bio spreman za pokret. U najgorem slučaju vozit ćemo se 10-ak minuta, možda i manje pa ću to valjda izdržati! Uostalom, ne znam čega sam se uopće bojala, osim što sam se s njim oduvijek osjećala nelagodno i zbunjeno, a zadnjih par dana to se malo pojačalo. Ali ništa više! Zašto bi pješačila po ovoj hladnoći kad imam prijevoz!?
- Ah, me u redu… Dobro, idem.
Nikola se ponovno nasmiješio. Izašli smo na hladan noćni zrak i sjeli u njegov mali, tamno plavi auto. Dok je mijenjao brzine ruke su nam se gotovo doticale i koliko god sam pokušavala biti smirena i gledati van kroz prozor, svaki put sam se naježila, ne znam što mi se dešavalo. Nagnuo se da stavi CD i okrznuo moje bedro, a ja sam refleksivno zadrhtala. Nije me pogledao ali me pitao dok je namještao broj pjesme:
- Hladno ti je? Da pojačam grijanje?
- D…da. Može. Hvala.
Svirala je HIM-ova pjesma Close To The Flame. Pogledala sam ga dok je bio koncentriran na vožnju po krivudavoj, uskoj cesti. U tom momentu pogledao je i on mene. Vanjska rasvjeta obasjavala mu je lice i plave oči. Skrenula sam pogled i nastavila gledati cestu ispred sebe. U tom trenutku s moje desne strane ugledala sam poznati lik kako šeće uz cestu. Bio je to onaj mladić što smo ga neku večer sreli u šumi. Pogledao je ravno kroz staklo u unutrašnjost auta. Mene nije ni doživio, već je gledao Nikolu, koncentrirano i prodorno. Nikola se pravio da ništa nije čudno kad smo prošli kraj njega.
- Mislila sam da on više nije u selu?
- Nemam pojma.
- Pa što li radi tu?
- Ne znam.
- Mislim, za nekog stranca baš i nema nešto posebno zanimljivo ovdje!?
- Ne znam, Valentina! Što ti je? -iznervirano me pogledao
- Što je tebi??
- Meni ništa.
- Pa ni meni! Samo mi je sve čudno u zadnje vrijeme…
- Ne znam što je tebi čudno ili ne, ali daj se smiri.
- Ti se smiri!
- Ja?
- Pa ti si se odjednom izderao na mene! Oprosti, neću više ništa pitati ako ti to toliko ide na živce.
Nije ništa rekao i to sam mrzila kod njega. Uvijek je ostavljao stvari nedorečene. Uvijek sam se morala pitati što misli u kojem trenutku i zato sam ga sve ove godine što se družim s Anom izbjegavala. Zbunjivao me.
Već se nazirala moja kuća u daljini. Jedva sam čekala da izađem van iz auta. Sve je večeras bilo čudno, a najčudniji bio je upravo Nikola. Nikada ga nisam pretjerano doživljavala ali sad kao da svaki njegov pokret, pogled, riječ budi nervozu u meni. Isijavao je nekakvu čudnu energiju iz sebe.
Kad se parkirao pred ulaz odmah sam prihvatila ručicu za otvaranje vrata da bi pobjegla što prije. Povukao me natrag na sjedalo.
- Nisam mislio izderati se onako na tebe… Nisam imao razloga, stvarno.
- Nema veze, svejedno je sad. Hvala na vožnji! -ponovno sam krenula van i ponovno me povukao na sjedalo.
- Čekaj.
Upitno sam ga pogledala. Izgledao je potpuno zbunjen u tom trenutku.
- Dali bi ti voljela živjeti vječno?
Zatekao me tim pitanjem. Nisam znala što bi odgovorila i zašto me to uopće pita samo tako odjednom.
- Ne znam. Nisam sigurna. Zašto?
Gledao je negdje ispred sebe, jedna ruka stajala mu je na volanu, druga na prozoru, podbočio je bradu na nju.
- Pitam, tako, samo me zanima.
- A ti bi htio?
- Ne znam. Valjda. Mislim da bi svatko htio.
- Da, valjda bi. Ali ima u tome i nešto strašno. Znaš ono… svaka bol koju osjećaš traje zauvijek… svi koje voliš umiru a ti ne… Mislim da je to najgore od svega.
- Možda s vremenom navikneš?
- Ne znam. -nasmijala sam se tome što uopće vodimo takav razgovor. -Možda čovjek uvijek s vremenom navikne, ali nikad ne zaboravi.
- Znaš onu večer kad sam te otpratio do kuće…
- Da?
Nešto se zamislio. Par sekundi samo sam ga znatiželjno gledala. Naglo se prenuo i pogledao me.
- Ma, zapravo ništa. Ajde neću te više zadržavati, laku noć.
- Kako hoćeš… Laku noć.
Izašla sam iz auta i mahnula mu. Odsutno mi se nasmijao i mahnuo, a onda je krenuo prema kući. Ili sam bar mislila da je bilo prema kući jer kad sam zatvarala vrata vidjela sam da skreće u nekom drugom smjeru, prema izlasku iz sela.
(nastavlja se)
Post je objavljen 19.01.2007. u 01:16 sati.