Postoji li beskonačnost izvan nas? Je li ta beskonačnost jedna, u prirodi stvari, stalna, nužno bitna, jer je beskonačna, i jer bi se kad bi joj materija nedostajala tu ograničila, neophodno razumna, jer je beskonačna, i jer bi se kad bi joj razum nedostajao tu završila? Da li ta beskonačnost budi u nama pojam o bitnosti, dok mi sami po sebi možemo uzeti samo pojam o postojanju? Drugim riječima, je li ona apsolutnost čija smo mi relativnost?
U isto vrijeme s beskonačnošću izvan nas, ne postoji li neka beskonačnost u nama? Ove dvije beskonačnosti ne poklapaju li jedna drugu? Nije li ta druga beskonačnost utkana tako reći u prvu? Nije li ona njeno ogledalo, odbljesak, odjek, koncentrični ponor u jednom drugom ponoru? Da li misli? Da li voli? Da li hoće? Ako su obje beskonačnosti razumne, svaka od njih ima jedan voljni princip, i postoji jedno ja u beskonačnosti gore, kao što postoji jedno ja u beskonačnosti dolje.
I obožavati beskonačnost, eto to je zakon nekima. Mi imamo jednu dužnost: obožavati nerazumljivo i odbacivati besmisleno, prihvatiti, kad je u pitanju neobjašnjivo, samo neophodno..
Poricanje beskonačnosti vodi ravno nihilizmu. Sve postaje „pojam duha“.
Sve u svemu, ova filozofija u kojoj sve svršava jednosložnom riječi NE ne otvara misli nikakav put.
Na taj NE ima samo jedan odgovor: DA.
Nihilizam nije dalekosežan.
Nema ništavnosti. Ne postoji ništa. Sve je nešto. Nešto, to nije ništa.
Filozofija mora biti energija.
Znanost mora biti sredstvo za okrepljenje.
Apsolutno mora biti praktično.
Strah mora biti uz nas. (Don't turn your back on fear)Štititi nas.
Is it so radical-after all
Post je objavljen 17.01.2007. u 21:15 sati.