pišen ovoj post u nekakvoj nevjerici,nije mi još došlo do mozga. već dugo vrimena nagovaran ekipu iz osnovne da idemo posjetit razrednicu,uvik je imala zdrastvenih problema,ali je na kraju dobila rak dojke. svi smo bili šokirani i zabrinuti,ali toliko sebični da se nismo mogli skupit i posjetit je ili nešto.redovito kad bi se skupili pričali bi o tome i radili velike planove. sad mi se sve vraća,pogotovo osmi razred kad smo se bile posvađale. ona je forsirala neki izlet a ja san bila protiv toga,baš smo se bile svadile,ova iz vjeronauka me tješila vrućon čokoladon. onda kad san joj nešto na početku godine prigovarala zašto mi moramo nosit ravnala ,ma nešto srala po običaju,a ona mi rekla samo-vani,izađi vani! nisan mogla doć sebi. onda kad bi me gledala i kometirala kako san mršava i kako se oblačin. sve je pogodila;baš smo bili pričali koju bi ko školu triba upisat. meni je rekla ka da je jezična za mene,da mene matematika nikad nije zanimala,iako iman mota za nju. da ću je u srenjoj ima 3,4 i da ću bit zadovoljna s tin. onda kad smo igrali ono Vještine i izazovi ,nešto tako..pa kad smo se za to pripremali,dočekala nas je u 5 sati ujutro da nam da upute i sve,a već je tad bila bolesna.u petom je razredu uopće nismo imali jer je bila pala i slomila se skroz. svejedno je uvik znala naše ocjene. sićan se kad smo joj išli tražit dar ka za kraj,ajme koje su to bile drame! uvik je imala strpljenja za nas,koliko god ja to tad nisan kužila i vječito joj nešto prigovarala. posli osmog razreda je nikako nisan vidila,ali mi je često padala na pamet..znala san je i sanjat. i uvik san se smijala tome kako nikad ne znaš ko te sanja ni kome tako padneš na pamet. i čitan ja danas slobodnu i dolazi meni otac i govori jesi vidila lošu vijest. a ja se zezan i pitan- je li zrinka cvitešić? jer me ženska nervira,presavršena je. i kaže on da pogledan osmrtnice. a ja nikad osmrtnice ne čitan,to samo priskočin. kad ono. marica penović. a ja samo blenila u to i ne dolazi do glave. ne možeš zamislit da ti je tako neko koga si stvarno dobro zna umra i da ga više nema. ono mogu je zamislit kako sidi i objašnjava nekome nešto i priča neke dogodovštine. i onda se sitin da je nisan vidila tako dugo i da smo svi bili previše opterećeni sa nama samima da se nismo udostojili posjetit je. ne mogu zamislit da je nema. to mi je tako nešto apstraktno,da je nema više. često mi je padalo na pamet posjetit školu,ali nisan nikad imala vrimena. sad ću šta prije ić tamo,čisto da oden. da se sitin nekih stvari i da ih nikad ne zaboravin. znala san srest neke od starih profa i činili bi mi se tako drugačiji. uvik su mi bili autoriteti i nadljudi na neki način,a onda bi se začudila vidit da su i oni samo ljudi. neki su toliko utjecali na mene. mislin da je i ona,na neki svoj način. tužno je to sve,tužno..mislin da niko iz razreda to ni ne zna,čujen da je sprovod bia prije dva dana.možda bolje da nisan išla,možda bi me to previše potreslo,previše svega,svih tih starih lica ujedinjenih u tuzi za jednom stvarno dobrom ženom koju život nije štedia,toliko problema..i za sobom ostavlja dvi mlade cure. najviše me rastužila ta osmrtnica,od kolega sa faksa od njene ćeri..život ide dalje,to je to...ništa više..uvik će mi ona i njen lik bit u mislima,živit će i dalje u mojim sjećanjima sve dok i ja ne odem..tako stvari funkcioniraju,nikad ne znaš šta sutra donosi,zato triba virovat svom osjećaju i napravit šta ti taj osjećaj govori...idemo dalje..
Post je objavljen 11.01.2007. u 15:46 sati.