- Jesen stiže dunjo moja… mmmm… zazvone tambure… mmmmmm… i svatovac….
Sjedim ja tako i promatram Mauricea kako dinamično, k'o na federima uskakuje u kancelariju, gađa kaputom vješalicu, baca šešir na ormarić, nježno pogladi automat za kavu i skoro sjedne na mene:
- Aaaa! Vrišt! Gabriel! Pizda ti strinina, otkud ti ovdje?!?
- Aaaa! Vrišt! Maurice! Pizda tebi strinina, ja tu radim!
- Čekaj, a imaš ti…
- Koga, strinu?
- Da.
- Ne.
- Što ne?
- Nemam.
- Koga?
- Pa strinu.
- Kakvu sad vražju strinu?
- Ne vražju, moju strinu.
- A tvoju strinu? Otkud mi.
- Tko?
- Tvoja strina.
- Koja moja strina?
- Pa ti stalno spominješ neku svoju strinu.
- Pa nemam strinu!
- A u strininu, kako nemaš strinu? Svatko mora imati bar jednu strinu!
- Maurice… ne seri.
- Zadnji put kad si mi to rekao imao sam problema sa zahodom tjedan dana.
- Sa zahodom?
- Da.
- Pa što ti je radio?
- Tko?
- Pa zahod.
- Što?
- Da.
- Ništa, ja njemu ništa, on meni ništa.
- I?
- I nikome ništa.
- Kakve sad to veze ima sa strinom?
- Kakvom strinom?
- Onom sa početka priče.
- Koje priče?
- O strini.
- Kakvoj vražjoj strini?
- Pa mojoj.
- A daj… Gabrtiel… tako možemo do sutra.
- Pa bolje i to nego da tu nešto mrljavimo i pretvaramo se da radimo.
- E, stvarno, a propos radimo… mi još radimo?
- Hm, čini mi se da si ti pozvaniji da to znaš.
- Kako to misliš?
- Pa svakako češće posjećuješ ovu kancelariju.
- Da, dođem, potapšam ju po vratima, velim "good dog" i odem.
- A soba?
- A, maše repom… pas k'o pas.
- Ti to mene?
- Naravno, još od tvornice lokomotiva.
- Maurice ?!?
- No, ovako, tehnički, firma još postoji. Praktično, ne radimo. Teoretski, niti ne trebamo, imamo love do sudnjeg dana.
- Da, pod uvjetom da je sudnji dan za mjesec dana…
- Pa, sad…prema do sada neprovjerenim izvorima…
- Opet si pio sa Nostradamusom?
- Aha, kako znaš?
- Pa taj kad se napije trkelja svašta. Zadnji put kad smo cugali, prorekao je da će za pet godina doći vanzemaljci.
- I, jesu došli?
- Da, ali za tri.
- Stvarno trkelja gluposti kad je pijan.
- Što znači da je smak svijeta negdje prekosutra.
- Po svemu sudeći.
- Barem tako kaže pijani Nostradamus. Vratimo se poslu, dakle – ne poslujemo?
- Ne.
- Svi primaju plaću?
- Da.
- Ahhh… usred kapitalizma ja izmislio – socijalizam.
- A je ti izum.
- Pa ne mogu ga baš patentirati, ali… pa zar to nije lijepo? Nitko ništ' ne radi, a svi imaju plaću. A posao… veliš… ne ide?
- Pa naravno, kome još treba posrednik? Svi prodaju dušu vragu direktno!
- A kad bi mi to malo začinili?
- Kako to misliš?
- Pa da promijenimo djelatnost.
- Da?
- Da. Počnimo ostvarivati ljudima želje. Naravno, uz skromnu naknadu.
- Kakve želje?
- Najželjenije.
- Auuu… opako Gabriele, opako… A… kakva bi bila naknada?
- Želja za koju čovjek najviše želi da mu se ostvari, pa bila ma kako malena bilo kome drugome, i beznačajna, želja je u koju je "željitelj" spreman uložiti sve što je nužno potrebno da se želja ostvari. Tu mi uskačemo i nudimo paket naših usluga kojim pospješujemo, dapače, čak i garantiramo ostvarenje želje, uz skromnu naknadu od pukih 35% uloga.
- Hm, dobro, kužim, sasvim dobra ideja, ali… što ako netko zaželi porciju ražnjića, a za nju je spreman dati oba oka?
- Hm… a jesi li siguran da je tu riječ o realnoj najželjenijoj želji?
- Pa u datom trenutku, vjerojatno, da.
- Onda treba unijeti i vremensku klauzulu, odredbe o uračunljivosti, svjesnosti, neporočnosti… ne, to bolje ne… takvih više nema… neškodljivosti želje na želje drugih…
- Čuj, pa, nećeš baš previše zaraditi budeš li toliko ograničavao druge ljude u izražavanju njihovih želja.
- A ti nisi čuo za ono "Pazi što ćeš zaželjeti jer bi ti se to moglo i ostvariti".
- Od Stonesa?
- Ufffffff… no, dobro, može i od Stonesa. Jesi čuo za to?
- Ne.
- Maurice! Budi ozbiljan!
- Gabriel! Nisi normalan!
- Da, sad ćemo se nadvikivati, onda će ona baba odozdo… – ispod poda se začuje potmulo "stomp, stomp, stomp" – No, servus herr keiser… već je počela… Ha! Ideja! Dovedi ju gore.
- Gore? Si normalan?
- To nam je prvi posao.
- Da? A kako se firma zove?
- Heh… hm… ummmm… "Zlatna ribica" d.o.o.!
Još dugo je Mauriceov urlikavi smijeh odjekivao hodnikom dok je silazio kat ispod po naš prvi posao.
Post je objavljen 09.01.2007. u 21:17 sati.